Бег Иван-бег на граду сјеђаше,
вјерну љубу на крилу држаше,
вјемој љуби тихо говорио:
»Кажи мени, вјерна љубо моја,
што је шире од сињега мора, 5
што је брже од сива сокола,
што је драже од миле матере?«
Тому се је љуба насмијала,
смијући се Иви говорила:
»Аха, аха, Иво, досјетих се! 10
Шире небо од сињега мора,
брже очи од сивог сокола,
дража драга од миле матере!
Кажи, Иво, јесам ли ти драга?«
»»Јеси мени, вјерна љубо моја, 15
као моја у прсима душа.««
»Иван-беже, на том мала хвала,
свакому је своја душа драга,
већ ми кажи, како сам ти драга?«
»»Ти си мени, моја душо, драга, 20
као моја остарјела мајка!««
»Бег Иван-бег, на том т’ мала хвала,
свакому је своја мајка драга.«
»»Моја љубо ти си мени драга
као моја јединица сека.«« 25
»Иван-беже, на том т’ мала хвала,
свакому је своја сека драга.«
»»Моја љубо, ти си мени драга
као коњу у прољеће трава,
младу момку у јесен дјевојке, 30
л’јепој дјеви у прољеће цв’јеће.««
»Иван-беже, на тому ти хвала!
Сад ја знадем, да сам теби драга:
коњу трава најмилија храна,
момак воли у јесен дјевојку, 35
млада дјева у прољеће цв’јеће.«
Скочи Иво на ноге лагане,
објема је рукам’ загрлио,
пољуби је у бијело лице,
пољуби је и два и три пута, 40
да ко броји без броја би било.
