Сву ноћ красти, ништа не украсти,
Нег пред зором коња и девојку.
Коња вежу за киту од јелве,
А девојку у белу камару.
Коњу даду сена и водице, 5
А девојке вина и ракије.
Док су коњи сено уживали,
Скочи јунак у један виноград
I отргне киту лужмарина.
Прасне љубу прек лица румена, 10
Онде јој се крвца пролевала,
Каде јој се крвца пролевала,
Онде ј' зрасла сваке врсти трава,
Сваке врсти, највећ детелина.
Жела ју је прелепа девојка 15
Златем српом, белеми руками,
Хитала ју пред брајнови коњи
I хитајућ коњем говорила:
„Јијте и пијте, коњи брајна мога,
Зач вам је поћ дуг пут путовати, 20
Путовати три луги зелени.
Первем луге једна јабучица,
Другем луге једна мендулица,
Трећем луге љуба Иванова.
Заспала је љуба Иванова 25
Покрај пута луга зеленога,
Нашле су ју слуге Иванове,
Шле су слуге Ивану поведат,
Да су нашле љубу, где ј’ заспала.
Оћеш, Иве, да ју пробудимо? 30
Не будите вирне љубе моје,
Зач сам добар за будити љубе,
Још сам бољи за љубити љубе.
