Прави цвитак од вримена
Ја у Мари сад назиран,
Па њу слатког призимена,
На осталин свин обиран!
Жарко сунце из ње лица 5
Сја обилно — не зна веће —
А из чела пак даница
Презира се на далече!
Од сокола црно око,
Стриљевите држи моћи, 10
С којин стриља придубоко,
Јадну младост у самоћи.
Тило од снига удилано,
Дан приличи у липости,
Влас' је златон нагиздано,[1]15
Срићу одкрива свој' младости.
Од Вароша дика јеси,
Измед свију дивојака,
Јер т' 'е дано од небеси,
Да с' у свему вридна, јака. 20
Да би срићу ти имала
У младићу крипосному,
С кин би вас свит уживала
У покојнон срцу твому!
Достојна си сриће, млада, 25
Рад поштења и вридности,
Достојна си владат града,
Рад твог знања и мудрости.
Твоје перце игра у руци
Како лабуд по ливади; 30
Лика подај мојој муци
Да доспију моји јади!
Остај збогон, Маре липа,
Сан уживај у покоју,
У кунтенству твога кипа, 35
Ка у славнон перивоју!
