Лијечник и за невољу — Ле Мéдецин малгрé луи/2
| ←Шена прва | Лијечник и за невољу Писац: Молијер Шена друга |
Шена трећа→ |
Франо: Ола, ола! Што је то? Како те није срам! Није то од поштена човјека бит тако своју жену!
Џива (подбочива се супроћ Франу кому чини ит назада, а она за њим, пак му дава заушницу): А ја хоћу да ме бије.
Франо: Ето те ту, да ти буде.
Џива: што се ти имаш пртит овди?
Франо: Имаш разлог, зло сам учинио. Други пут нећу.
Џива: Је ли овди који твој посо?
Франо: Добро говориш, ако ја исти познам да сам крив.
Џива: Гледа' ко овога пасалијера, који хоће забранит мужовима да не бију своје жене.
Франо: Поричем се од свега.
Џива: што ти имаш у овему чеса чинит?
Франо: Ништа.
Џива: Ко те је ставио да забијаш нос дје те не тока?
Франо: Нико.
Џива: Мисли о твојијем послима, а пусти туђе на страну.
Франо: Не проговарам веће ни ријечи.
Џива: Ја хоћу бит бијена. Што ћеш ти од тега?
Франо: Да ти буде.
Џива: Диже ли с овезијем ко што теби?
Франо: Нико ништа.
Џива: I ти си махнит доћ ставјат рако на туђ брод кад те нико не зове.
Франо (Иде пут Петра и говори с њим чинећи му се уклањат назада; бије Петра и чини му бјежат, пак му насврху говори): Кумпаре, ја те молим из свега срца да ми простиш. Чини што хоћеш, биј, лупа' твоју жену; ма да ваља, још ћу ти помоћ и ја ако устјебудеш.
Петар: Али нећу хтјет.
Франо: То је други посо.
Петар: Ако ми узбуде драго бит, бит ћу је; ако ми не узбуде драго бит је, нећу је бит.
Франо: Добро, баш добро.
Петар: Ово је моја жена, а није твоја.
Франо: Ко ти што говори?
Петар: Не имаш ти мени овди чеса заповиједат.
Франо: С тобом сам.
Петар: Ја не имам потребе од твоје помоћи, нег ми се искида'.
Франо: Волèнтијери.
Петар: I теби се прем дало доћ се пртит у туђе после. Знаш ли што говори стара ријеч да међу ноктом и месом нек те нико не дотиче. (Пак се враћа к Џиви и стискивајући је за руку говори јој) Амо, помиримо се ми двојица. Дај рукуј
Џива: Хоћу, иза како ме си онако измлатио!
Петар: То је све ништа. Дај руку.
Џива: Нећу.
Петар: Е, е!
Џива: Не.
Петар: Моја мила жено!
Џива: Здрав си од тега, на вјеру.
Петар: Доспјејмо је, говорим ти.
Џива: Не учини ништа, кад ти Џива говори.
Петар: Стани, стани, стани.
Џива: Нећу, него џусто стат у свађи.
Петар: Ид', лудно! оно је била једна ствар од ништа. Да доспјејмо.
Џива: Остави ме стат.
Петар: Дај руку, говорим ти.
Џива: Али ме си веома и без припозита истрапацо.
Петар: Да, да је тако, ма ти питам проштење; што хоћ' друго? Стави руку овди.
Џива: Праштам ти. (Полако) Ма ћеш ми је на вјеру платит.
Петар: Ти си луда стављат се од онега; оно су њеке малахне ствари које су потребните кад тер кад међу чељадим која се добро гледају, и пет-шес по леђима међу мужом и женом не чину друго него крепенију љубав међу њима. Пођ', а ја идем принијет њешто дрва, пак ћу се замлатит под Срђ и сјећ. Обећивам ти их до довече смирит једне сто бремени, видјет ћеш.
|