ПРИКАЗАЊЕ ЧЕТВРТО
ЛАВИНИЈА, БАБА, ДВОРКИЊИЦЕ I ГЛАСНИК
ЛАВИНИЈА:
Сто се ово, вајмех, згоди, 2080
моја дружбо драга и мила,
да иста мајка, ка ме роди,
смртно ме је погубила?
С мира чинит устријелити
мога драга вјереника, 2085
срце моје би ранити,
раном којој није лика.
Ако у њему ја сам жива,
а он живе вас у мени,
оба два смо рад ње гњива 2090
једном раном порушени.
Да ли, слатки мој покоју,
моје уфање све на свијети,
не могоше крипос твоју
придобити Грци клети; 2095
да ли ти си благ и мио
прико плама огњенога
на срамоту њих изнио
на раменијех ћајка твога;
да ли многе тешке згоде 2100
од противне худе чести
прико морске врле воде
поднесао си с крепком свијести;
кроз оваку да невјеру
моја мајка умори те, 2105
кад чекаше, да у миру
са мном добра ћес здружи те?
Гиздав ти се мом позору
јучерани дан објави,
мој жудјени разговору, 2110
изабрана ма љубави;
блиједа ти те тегај дана
догоди се видјет мени,
кад те ружи љута рана,
о животу мој жудјени. 2115
Ја те жива јоште сцијеним,
али, вајмех, браче мили,
трнем страхом сва леденим,
докле узазнам жив јеси ли.
Ако ми те с куде среће 2120
буде отела смрт опака,
није ни мени живјет веће,
сврха је наша, јаох, једнака.
ДВОРКИЊИЦА:
Не издај се, ма госпоје,
твој чемерни ва] устави, 2125
ну ако драго добро твоје
од приљуте ране оздрави.
Докли дух се у човјеку,
за све тешко болну, ћути,
уфање је, да смрт пријеку 2130
јоште може побјегнути.
БАБА:
Божица га није замани
од љубави породила,
ну ако крипос ње сахрани
од зле ране синка мила. 2135
А прем ево пун брзине
к нам Латинин један греде,
он ће знати гласе истине,
како наши посли слиједе.
ДВОРКИЊИЦА:
Одкуд идеш, младче избрани, 2140
с брзоћоме таком ходе?
Као Латини, као Тројани
међу собом сад проходе?
ГЛАСНИК:
Тројани се и Латини
рате, бију, кољу и сијеку, 2145
страховити бој се чини,
ријеке од крви свуда теку.
Како Енеа с љутом раном
у табор се тврди уклони,
с нашом војском оружаном 2150
на њ Камерте пође смиони.
I пјесници и коњици
на тројанске ту затворе
нарипише сви колици,
да их ужегу и оборе. 2155
ЛАВИНИЈА:
Ако ли се наћ не буде
у ниједној му помњи лика,
тер ја имам с чести худе
мога изгубит вјереника,
над мртвијем ћу да дај њиме 2160
власе истргат, лице изгрдит,
и сузами чемерниме
вјеру и љубав моју потврдит,
тер цвијелити пристат не ћу,
докле и мене вјерну љуби 2165
за мајчину радос већу
смрт немила не погуби.
Тач кад не мож' на овем свиту,
у рајској ћеш познат страни
моју љубав темељиту, 2170
вјерениче мој избрани.
Тко зна, да се прије тога
наше у једно душе одиле:
моја од јада жестокога,
твоја од ране теј немиле? 2175
С богом, драга ме дружице,
с богом, ћајко мој издани,
с богом наша издајнице
и ти, мајко моја, остани.
БАБА:
Не мој бити тач сметена; 2180
кћерце, смири јад приљути,
не погини прије бремена,
ходи у дворе починути.
Да у тројански табор хрли
сад тва младос, није прилике, 2185
међу пјешце и коњике,
који би те сву сатрли.
Битће бријеме, кад ћеш моћи
с бољом срећом нег се надаш
у драгога твога поћи, 2190
ах, за што се тач припадаш?
Већ пророци нијесу истини,
ако данас он погине;
ну ако вишњи боље учини
нег се младос твоја брине. 2195
ЛАВИНИЈА:
Куд ме тужну, јаох, водите?
Није га мени већ живјети,
пустите ме, ах, пустите,
пустите ме, јаох, умријети.
