Лавинија2/ПРИКАЗАЊЕ ПРВО

Извор: Викизворник
Лавинија
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић
ЧИЊЕЊЕ ДРУГО-ПРИКАЗАЊЕ ПРВО




                 ЧИНЕЊЕ ДРУГО

                 ПРИКАЗАЊЕ ПРВО

                 КРАЉ ЛАТИН, ДРАНЧЕ ВИЈЕЋНИК, I ТУРНО

КРАЉ:

   О придрази моји свјетници,
у великој који сцијени 830
од мене сте сви колицí
и гледани и љубљени,
   корисна је ствар свакому
у разумнијех свјет просити,
а најлише краљу, кому 835
тријеба је веле и мислити.
   Здружене су с бригом части,
находи се мисли свуда;
све што је човјек већи у власти,
толико има веће труда. 840
   За то истући да пристану
ове наше смеће и штете,
ја вас скупих на уздану,
да ме мудро свјетујете.
   Знате ко је обећана 845
с тврдом клетвом, пуном цијене,
славном бану од Тројана
Лавинија кћерца од мене,
   како усиљен ја сам био
од ме ријечи доћ на мање, 850
и ову вјеру обратио
у невјерно војевање.
   Сви видите добро, која
од толе нас зла находе,
ке сред љута тегај боја 855
подносимо штете и згоде.
   Дваш разбијени у дни ове
с многом нашом крви бисмо,
и најбоље витезове
у тијех ратијех изгубисмо. 860
   Снецентијо бојар врли,
ки би наше све уфање,
сврши живот наш умрли
кроз јуначко натјецање:
   бојна крипос Енејина, 865
с ком војује вишњи згори,
у дан један њега и сина
храбренога Лауса умори.
   Камила је прихрабрена,
ка би наша дика и хвала, 870
из ненади устриљена
од припросте руке пала.
   Вриједни Нуман, Терон бојни
за нас своју крв пролише,
и витези неизбројни, 875
ки племеном свијетли, бише.
   Тиберинска плаха рика
у крви се сва црљени,
костим мртвијех од бојника
сви су лузи покривени, 880
   и тако смо худе среће,
да у ову нашу тугу
не имамо нигдје веће
испросити помоћ другу.
   Латинска се бојна страна 885
сва жестоко устрашила,
бивши вриједнијех цвијет мјештана
у овем боју изгубила.
   Диомеде витез, који
своје истјеран од чељади, 890
код Адрије мора стоји,
гди гласовит град сагради,
   поручује, да питану
не може нам помоћ дати,
ер тројанску моћ познану 895
не ће кроз нов бој кушати;
   паче јоштер врху тога
корисна нам дава свјета,
у војеводе тројанскога
да просимо мир опета. 900
   Тим би драго било мени,
њему с много свијетлијех дара
у достојној послат сцијени
сто разумнијех поклисара,
   да они сниме мир учине, 905
ки вјековит има остати,
и по наше краљевине
да му на дар буду дати.
   Одлуке су ово моје,
а ви рец'те, што ћутите, 910
тер у ове непокоје
родну земљу помозите.
   Сваки од вас настој ријети
све што мисли у слободи,
ер корисни нијесу свјети, 915
кад се шњима страх находи.
   О крипосни Дранче знани,
реци, што би ти хотио?
Твој разумни свјет замани
нигда мени није био. 920

ДРАНЧЕ:
 
   Ствар очиту, краљу, свима
од доброте тве чујемо,
ка потребу од нас не има,
да ју веће свјетујемо.
   Сви колици овди знају 925
у какој смо до сад води;
ну се од свјета устручају,
за не увриједит кога годи.
   Ја што ћутим за час твоју
слободно ћу сад изрити, 930
да знам да ћу главу моју
овди тај час изгубити.
   Нитко други крив нам није,
да смо овако потиснути,
разми плахи Турно, ки је 935
увео нас у бој љути.
   За све да знам, да ми пријети
од њега се смрт немила,
не могу се нег бољети
на његова бисна дјела. 940
   У колико без разбора
он с оружјем вјетар страши,
и тројанскијех сред табора
бојну чељад бијегом плаши,
   трпи тужна земља ова 945
јаде и туге не изречене,
и љубјенијех без синова
плачу мајке неизбројне.
   Тим си, краљу, свијесно и добро
уз краљевске свијетле даре 950
славну Енеји послат обро
племените поклисаре.
   Још приложи једно к тому,
и не хај се од никога:
дај свакако кћерцу њему, 955
за зета га прими твога.
   Сва латинска земља нека
сврши горке своје труде,
и од љутога боја пријека
одахнути вас пук буде. 960
   Ако ли се ко год боји,
тер га обхита страх ледени,
молимо се Турну, који
дат нам може мир жудјени,
   да за љубав мјеста родна 965
теби разлог свој дарује,
да сред мира свијем угодна
и он поред с нам мирује.
   Сто ћеш од нас тужнијех веће,
о узроче нашијех зала? 970
Колико је труда и смеће
ова земља за те имала?
   Добра у боју није нами,
тешка у боју зла трпимо,
с пониженијем тијем молбами, 975
Турне, у тебе мир просимо.
   Молим ти се ја најпрви,
врх нашијех се туга смили,
доста зноја, доста крви,
за тебе смо ми пролили. 980
   Тве неслично врзи смјење,
тер се поред с нами треси:
два крат кушо смртно бијење,
два крат разбијен ружно јеси.
   Ако ли си витез прави, 985
и од славе те јес пожуда,
на ке год се дјело стави,
у ком није нами труда.
   Самијем смјенством тве деснице,
чијем ћеш бити пуку дражи, 990
од краљевске дјевојчице
достојни се друг укажи!
   Није разлог, да ми за те
наше крви прољевамо
кроз бој, у ком друге плате 995
ван срамоте не чекамо.
   Пођи Енеји сам протива,
и дјевојку шњиме дијели,
он те на бој свеђ позива,
он тву крипос кушат жели. 1000

ТУРНО:
 
   Вазда ти се, Дранче, у теби
множ пробуди таштијех ричи,
кад су бојна дјела тријеби,
вриједно срце чијем се дичи!
   Ласно је веле говорити 1005
набунљиве тко је ћуди;
ну крипосно моћ чинити,
то су муке, то су труди.
   Од испразнијех ну бесједа
ото није слично бриме; 1010
гди непријатељ гре наприједа
дјело је казат тријеба шњиме.
   Ходи њему супротива
са мном, ако частан јеси;
свијех нас на бој он позива, 1015
не страши се и не треси.
   Што цкниш? Али у језику
ти си јунак од свијех већи,
и највећу држиш дику,
непријатељу сврнут плећи. 1020
   Кад витешка тва десница
буде пролит крви рике,
кад обори жемљи ница
не избројене противнике,
   тад, тамњаче потиштени 1025
од ниједне вјере и руке,
побјегуча мени цијени,
тад не хвали моје одлуке.
   Ја сам бјегућ! и находи
зао се човјек без памети, 1030
у несличном ки слободи
смије и може тој ми ријети!
   Ја сам бјегућ, ки пун дике
удрих, што сви они знаду,
на Тројане све колике 1035
сам затворен у њих граду!
   ки Пандару братом бојнијем,
који бјеху како гора,
и витезом неизбројнијем
живот узех без умора! 1040
   Не ће мене зват бјегућа
вик тројанске мајке и љуби,
ни Евандрова стрена кућа,
ки Паланта сина изгуби.
   Добра у боју није нами! 1045
Пој, злобниче нечитави,
тој тројанскијем војеводами
и несрећној твојој глави,
   и не давај разумјети,
ер тој не ће бити вику, 1050
да знаш, теби Турно пријети
сличну твому злу језику;
   у крв тако потиштену
не мрља се рука моја,
она иште час и сцијену 1055
јуначкога посред боја.
   Сад ћу, краљу, обратити
ме бесједе на те истога,
кога обћим ја љубити
како старца ћаћка мога. 1060
   Кад смо тако изгубјени,
како вели тва ведрина,
и у рату дваш разбијени
од невјерна Тројанина,
   не чу твоје рад љубави, 1065
у овему да се боју
нитко други већ крвави
за стећ мени кћерцу твоју;
   сам ћу мојијем ја прсима,
а за обћену свијех набуну, 1070
штит Латином бити свима,
и бранити твоју круну.
   Или је тријеба да могућа
ова сабља крв пролије
невјерника побјегућа 1075
разблудјене таште Асије;
   или ја ћу на тле пасти
кроз његову злу десницу,
и подат му с многом части
племениту вјереницу. 1080
   Нека буду сви Латини
стране крипос му пазити,
ја ћу, други свак почини,
за ме и за њих сам трудити.
   За то, мудри краљу, остале 1085
некорисне врзи свјете,
и с Тројаним рад ме хвале
ове само склопи увјете.

ЛАТИН:
 
   Краљевићу племенити,
колико су тве крипости, 1090
боље трудит и бој бити
с обичајном храбрености,
   толико је мени опета
од потребе веле веће,
теби мудра подат свјета, 1095
и разбират наше смеће.
   Лавинија кћерца моја
одавна би с моје стране
вјереница била твоја,
да небеса тој не бране. 1100
   Њој божанства сва колика,
наши гради ка поштују,
иностранца вјереника
не знаш јер га пророкују?
   Не помјену вољу од неби 1105
ја хотећи послушати,
не могох ју, синко, теби,
нег тројанском бану дати;
   ну сам твоје рад љубави
тој мало мањ шњим разврго, 1110
и кроз опак бој крвави
свијех Латина снагу истрго.
   По племену, и по крви,
и по стасу јуначкому,
господичић ти си први 1115
у свем крају латинскому.
   Сто краљевскијех дјевојчица
земља је ова породила,
свака би од њих вјереница
с драге воље твоја била: 1120
   дај ми вишњијем погодити,
њих наредби не размећи,
оба ћемо њима бити
с непослуха ми мрзећи.
   Тројанскога војеводе 1125
на бој неправ не позива;
не мож' имат добре згоде
божјој вољи супротива.
   Разлика је срећа у боју,
она често разлог слиједи, 1130
ах, устегни плахос твоју,
на те небо њом не једи.
   Ако тешку нашу смећу
имам смирит смрти твојом,
ах, за што ју смирит не ћу 1135
с твојијем здрављем и покојом?
   Ку ћу хвалу стећ прид људем,
кад ја, што бог не дао вику,
за му кћерцу тебе будем,
синко, послат на смрт прику? 1140
   Не потежи без разлога
на тву главу худе чести;
врх ћаћка се смилуј твога,
под старос га не мој смести.
 
ТУРНО:

   Драги ћаћко, мисао, која 1145
цића мене тебе труди,
доброта ју пусти твоја,
и сасма ју већ забуди.
   Лијепо је мени за љубљену
твоју кћерцу поћ трудити, 1150
и неумрлу час и сцијену
мојим животом замијенити.
   I десница бојна моја
јуначки се бије и сијече,
и веће крат посред боја 1155
од ње ране крв истјече.
   Божица га мати облаком
не ће мени сада отети;
прид крипости мојом јаком 1160
зли невјерник има умријети.
   Навијесниче мој, Идмоне,
у тројански табор теци,
тер области пун смионе
Енеји ријечи ове реци:
   војску твојијех од Тројана 1165
не мој водит на Латине,
и једна и друга нека страна
веће одахне и почине;
   сам оружан под оклопјем
Дауна краља син велики 1170
сјутра с зором с мачем с копјем
позива те на бој прики,
   сред бојнога поља равна
сам ћеш ти шњим гледат, чија
има бити лијепа и славна 1175
вјереница Лавинија.
 
ЛАТИН:
 
   Чин' што хоћеш, краљевићу,
ну ми у мислијех чиниш стати,
је да бог ти бољу срићу,
нег се надам, буде дати. 1180

ВИЈЕЋНИК:

   Ведри краљу, племенити,
нека он тјера своје одлуке:
ти се у божје спусти руке,
што бог хоће, тој ће бити.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.