ПРИКАЗАЊЕ ШЕСТО
ЛАВИНИЈА, БАБА, ДВОРКИЊИЦЕ
ЛАВИНИЈА:
Толико ми, бабе мила, 1525
моја мајка тегај дана
слику и дјела похулила
тројанскога бјеше бана,
да мљах мојој у памети,
ње ријечима придобита, 1530
у њем срду злу видјети,
не витеза племенита;
али сада све инако
погледу се мому згоди,
који у њему добро свако 1535
и љепоту све находи.
Стас јуначки, ход, прилика,
његов поглед благ и мио,
умрлога од човјека
није се мени учинио. 1540
Јес видјела твојијем очима,
ко се витез изабрани,
виши над свијем Тројанима,
под оклопјем бојнијем бани?
која ведре сред прилике 1545
љепота му ставна сива,
као њом младце све колике
и крајеве све добива?
како у сва дјела своја
он је свијетла пун уреса, 1550
као да је славни бог од боја
Марте сишао згар с небеса?
С онијем чином прида мноме
вриједни витез поносити
међу вишњијем боговоме 1555
достојан је бројен бити.
Не ћу теби тим тајати,
од војеводе тач храбрена,
том га почех разгледати,
остала сам затрављена. 1560
БАБА:
Камо твоја кошутица,
ка, вељаше, да је сама
твоја драга разблудица
над свијем инијем забавама?
Камо ријечи, ке даваше, 1565
још нездрело да си дијете,
и примити не хотијаше
љубежљиве моје свјете?
Али кога затравио
не би, драга ма краљице, 1570
витез толи лијеп и мио,
и његово свијетло лице?
За твој разлог ријет је дости,
да је његова породица
од љубави и лијепости 1575
славна мајка и краљица.
Она је, она тву пожуду
на свој пород обратила;
познати је, да за луду
у ње цркви нијеси била. 1580
ЛАВИНИЈА:
Туј се, туј се чудно дјело,
сцијеним вољом од богова,
сада мени догодило,
по кому сам сва његова.
Прид отаром ер клечећи, 1585
и с врућијема молитвами
вишње боге све молећи,
да подаду покој нами,
видјех лијепе ступ Венере
гди Купиду сину вели, 1590
на ме руку да простере,
и да срце моје устријели;
гди долетје златна стријела
из његова лука тада,
која ме је усилила, 1595
да за Енеом горим млада.
Цић замјерна тегај чуда
славни витез, небу мио,
свијес је моју затравио
и моја је сва пожуда. 1600
Ишти друге вјеренице,
плахи Турно, дни не губи,
ни богови ни божице
не ће да сам твоја љуби.
Славну Енеји пусти мене, 1605
ни се за ме биј ни кољи;
не мож' сврхе стећ жудјене
супротива божјој вољи.
I ти мајко прости моја,
ер је веле прије тријеби, 1610
да погоди кћерца твоја
небу и ћајку, него теби.
ДВОРКИЊИЦЕ:
Тријеба је да се мајка смири,
или хоће, или неће,
кад бог мисли о твој вири, 1615
ки све умрлијем дијели среће.
БАБА:
Чуда, ка се догодила
сад и прије јесу теби,
кажу, да си драга и мила
боговима свијем од неби; 1620
да ће од твога доћ кољена,
како често чух пјевати,
славна чељад и храбрена,
ка ће свијетом свијем владати.
ЛАВИНИЈА:
Горим, горим, драга моја; 1625
тријеба је слиједит божје суде,
не имам мира ни покоја,
докли Енеа мој не буде.
О Тројане добростиви,
лијепе мајке лијепи сину, 1630
не смета се, миран живи,
битћеш краљу зет Латину;
ја сам твоја, мој покоју,
над све ине ти ми омили;
кошутицу твој син моју, 1635
а ти моје срце устрили.
Ход'мо, бабе моја, стране,
још ћу с тобом говорити;
пустите нас, друге избране,
брзо ћете с нами бити. 1640
