Сам идућ г зелени дзороме г дубрави
тај ловац Рањени немилом љубави,
ком како позађе гди вода вираше,
својега пса нађе гди мртав лежаше.
Прасац га зли диви ранио туј бише,
чим соко јак сиви за њиме тецише.
I њега зло такој рањена видећи
у тузи чемерној не може нег рећи:
колико јур звири прид тобом, вај, паде,
које са мном тири у лову њекаде!
При стадној невољи гди годи гредише,
најверни и бољи свих паса ти бише.
Кад годи видиху, да јих ступ твој тири,
велми зло трептиху прид тобом све звири.
Лупежи проклети и вуци сред горе
сад ће се справити, да свако зло творе.
Гди хоћеш да наша стада сад јур мину,
видећи да стража верна им погину?
Тим за тве ја дике у гори зелени
грађу сад крај рике ови гроб камени,
од твога имена за часно словити
нека т' вик спомена остане на свити:
овди ја верни пас укопан сад стоју,
ки таку вридну час за вернос достоју.
Господар мој урес та ми кти створити,
како ки харан јес свим верним на свити.