Сунце моје, је 1' веле до ноћи?
Хоћу л' зором у Приморје доћи,
У Приморје до моје дивојке,
С ком сам пасал седам годишћ' овце,
Она овце, а ја јунак јањце; 5
Она овце на високе долце,
А ја јањце на високе рате?
Ни такал јој крилца, ни рукавце,
Нити рекал, ча би њој жал било,
Јер сам мислил, да ће бити моја, 10
Или моја, или брата мога.
А сад ме је преварила млада,
Превари ме, иде за другега;
Сад ме зове за кума винцова,
Не ћу њој га ни за кума поћи!" 15
То је чула стара мила мајка,
Говори му стара мила мајка:
„Пој га, синко, куми за кунпара,
Јер је кумство вело подичење,
А прид Богом радост и весеље. 20
На ти, синко, прстен с руке десне,
Ча ћеш, синко, куми даровати."
Кунпар куму липо благосивје:
„Да бил, куме, девет кћер родила,
А десету змију јадовиту!" 25
Кунпару је куме говорила:
„Хвала ми ти, мој драги кунпаре,
Лити ти се покрај срца вила,
А зими ти на срцу лежала!"
Хрватске народне пјесме, књига шеста, скупила и издала Матица хрватска. Одио други, Женске пјесме, свеска друга, Причалице и лакрдије, уредио Др Никола Андрић, Загреб, издање "Матице хрватске", Тисак дионичке тискаре, 1914. стр. 60-61.
