Кроза ч ме разцвиљаш, срдашце, бога рад,
и плача надиљаш, молим те, рец' ми сад?
Реци ми сгриешење од мога живота,
за ко ми цвиљење да'е твоја љепота?
За што ја несрећан узрока не познам, 5
кроза ч ме љувезан изгара ноћ и дан.
А злобе није у ком, правда ће сваки суд,
праведан да с муком не пати љувен труд.
Ако ли познајеш и коју кривину,
за коју право јес да тако погину,10
реци ми узрок тај, нека знам чеса дил
умрием с плачем дај, и зашто ћутим цвил;
ер ако не рече мени тва љепота
за што се тој стјече врх мога живота,
сциенит' ћу неправ суд вазда твој до смрти, 15
ки чини мене труд да буде сатрти.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
