ПЈЕВАЊЕ ДВАЕСТИ I ЧЕТВРТО
Скуп честитијех ученика
припијеваше пјесан ову,
и дружина сваколика
справна слиједи ријеч њихову.
Сред весеља ну такога 5
стаху јоштер у бојазни,
немогући срца свога
истјерати страх испразни.
I небивши још дух свети,
како Исукрс рече њима, 10
разгорио њих памети
крепцијем пламим небескима,
злобном пуку жидовскому
на очи често неходијаху,
нег сумњиви у свом дому 15
све мало мањ теј дни стаху.
Ко грабећа када птица,
цијећ најести своје худе,
дође у јато голубица,
и од њих једну зграбит буде, 20
овди, ондијера тад све ине
пласијем бијегом распрше се,
и у најдубље пака тмине
свога стана уклоне се.
Тач по смрти краља мила 25
верна дружба поплашена
у скровен се стан сакрила
бјеше од пука набуњена.
Пуни вјере и послуха
ту чекаху како слијепи 30
небескога с неба духа,
рајскијем зраком да их покријепи.
Навршило десет дана
жарко сунце бјеше веће,
да им помоћ обећана 35
дође и смири све њих смеће,
кад сред стране најмилије
и најдраже од небеса,
од ке љепше друге није,
ни пуниле свијетла уреса, 40
у краљевском рајском двору
сједећ ћаћко свемогући,
и подобан свему створу
ред и закон давајући,
тер стојећи близу њега 45
поднижена лица и чела,
ки свеђ часте и дворе га,
славни кори од анђела,
у честитом људском тилу,
ке блажено и неумрло 50
бјеше веће смрт немилу
придобило и сатрло.
Неизречене пун свјетлости
син љубјени њему сједе
с многом сцијеном и гадости 55
говорити сеј бесједе:
"Ћаћко, вријеме приспјело је
разговорит дружбу моју,
ки без мене болни стоје
и у жестоку непокоју. 60
Бивши умрли они људи,
без помоћи јаке наше
ствар их свака смета и труди,
од свега се боје и плаше.
Ти страх смири њих неугодни, 65
и срце им крепко пода,
да храбрени, да слободни
не хају се тешкијех згода.
Знаш прид пуком жидовскијеме
како су они у омрази, 70
који у свако мисли вријеме,
да их смртим злом порази,
а то јер сам ја њих обрô
за дружину му љубјену,
да на прави пут и добро 75
зову чељад изгубјену.
Ти си обећô мени давно,
да се има по свем свијети
име моје свијетло и славно
с настојања њих простријети; 80
и да ће они све народе
зват под вјеру праву нашу,
очеанске гди год воде
и сињијем валим сух крај пашу.
Земља и море прије ће проћи, 85
него, ћаћко мој, на мање
становито има доћи
ово твоје обећање.
Цијећа тога ја мнократи,
њих доходну знајућ срећу, 90
настојо сам истјерати
из њих срца страх и смећу,
нукајућ их, да не буду
крепка изгубит срца и свијести
у ниједном тешком труду, 95
у прихудој ниједној чести.
I кад хотијах доћи к теби
с трудна свијета умрлога,
обећо сам послат с неби
њима духа присветога, 100
нека од њега покријепјени
врле краље и силнике
буду држат у несцијени
и њихове силе прике,
и за љубав вјере праве, 105
у свијех трудијех темељити,
своје животе, своје главе
не штеде се изгубити.
Ко бесједит доспио је
син владаоца рајске стране, 110
ноге и руке каже своје
и жестоке на њих ране.
Каже прси просјечене,
оштра копја крвно дјело,
каже драче не смиљене, 115
кијем круњено би му чело,
како осталу сву спомену
од приљуте своје смрти,
ку поднесе за пакљену
немилосну смрт сатрти. 120
Чу мољење свога рода
ћаћко вјечне пун љубави,
и драги му целов пода,
љубежливо тер му прави:
О крипости вјечна моја, 125
мој породе драг једини,
што доброта проси твоја,
све подпуно да се учини.
Твојијем друзим изабранијем,
кијех на помоћ свијету шљемо, 130
брзо духом обећанијем
ледна срца смиритћемо,
да слободно за те и за ме,
крепци у нашој светој вјери,
погрђују силне пламе, 135
бридке маче, врле звијери,
и од свакога жива духа
који сада страх имају,
најмањега паче од ћуха
с мразном зимом сви предају, 140
свијести крепке и витешке
тад се устручат за нас не ће,
све сусретат згоде тешке,
све најгоре трпјет смеће,
тер поносни свом добротом 145
у погрди смрти сионе
својом крвим и животом
потврдитће тве законе.
Тако гласећ свуд обртни
име твоје по свем свиту, 150
вијеку оборит труди смртни
не ће њих свијес темељиту,
не врућине огњените,
не врлина зиме пријеке,
не пучине валовите, 155
не стиснуте ледом ријеке.
Све ће жемље тијем узроком
чут њих ријечи свете и чудне,
под западом, под истоком,
под сјевером, под полудне. 160
Све, што је римском под господом:
Перси, Шити, Бактријани,
с осталијема још народом
не одкривени Индостани,
све крајине, стране, отоци, 165
познати ће твоју виру,
кијех пространи, кијех широци
сина мора вали обстиру.
Славном ће се твому имену
вас свијет клањат, и зградјене 170
за твоју ће већу сцијену
цркве устајат не избројене,
тер у лијепој тој промјени
поновјена с тобом свита,
опета ће вијек злаћени 175
и годишта доћ честита.
Са мном и ова, и сва ина
ти знаш, синко, моја части,
ки си слика моја истина,
и једнаке мени власти. 180
I не само добријем, које
првога оца худо дило
не згријешење бјеше своје
тамне у јазе затворило,
достојале твоје ране 185
јесу подат вишње чести,
и у небеске свијетле стране
црне из ноћи њих одвести;
нег народом свијем колицијем,
дошле у криво ки живијаху, 190
и с гријесима својијем прицијем
рајске од среће далек стаху,
нетом чистијем срцем буду
тву загрлит вјеру праву,
чинити ће, да добуду 195
с мало труда вјечну славу.
Толико је могућ био
труд и твоја смрт приљута,
ком си вас свијет слободио
из челусти пакла крута. 200
Она је, она заплатила
све што је дошле зла на свити
људска нарав сакривила,
и што ће од сад сакривити.
Само да се грешник скруши, 205
и кривину сву сповије,
не имај страха својој души
од пакљене старе змије.
Твоје крви капља једна,
ку пролио с крижа јеси, 210
опрати је јака и вриједна
све што је гријеха под небеси.
Још ће позна доћ врјемена,
у најслађе да језике
битће твоја смрт слављена, 215
и спјеване твоје дике,
и спјеваоцим битће драже
гласит твоја дила и ричи,
него испразне грчке лаже,
ке толико вас свијет личи. 220
Ну словински језик, који
од Адрије мора редом
сву колику земљу своји
до пучине мразнé ледом,
над језике све остале, 225
гди ће закон наш краљеват,
не изречене твоје хвале
с великом ће славом пјеват,
разлог бо је, створца свога
сваки језик да прослави, 230
да дух сваки хвали бога
с подниженством и с љубави.
Видиш ону хрид у мору
код словинсхијех доли страна,
и високу ону гору, 235
ка је именом Бргат звана?
Не до веле онди вика
на славу се нашу гради
град лијепога Дубровника,
богољубне стан чељади. 240
Силној власти неподложна
од народа до народа
вјечна ће у њем и узмножна
с нашом частим цтит слобода.
У ńем óе се вјера права 245
не оцкврњена уздржати
код невјернијех сто држава,
киј ех ће зли змај растровати.
У невјерству паче истому
сред народа врла и бојна 250
величанству по ńем твому
даватће се час достојна
Ке ће цркве славне и свете
сред неговијех раст јет мира
да ńих земле све часте те, 255
ка множ светијех манастира !
Ту ће дјеве нами миле,
ту нам живјет луди угодни,
ки с молитвам прике од силе
бранити ће твој град родни. 260
Ту ће похрана од свијех дража,
могућа ће стат тěлеса
нашиј ех светац, који стража
вјечна му ће бит с небеса.
Ту криж, ту ће пеленица 265
бит храњена твоја света,
којом мајка тва дјевица
повија те јур дјетета.
Чистијем сребром, свијетлијем
златом
све ће тој сјат оковано, 270
дјело, које вјечном пłатом
бит достоји даровано.
Твој ће живот ту врх свега
спјеван бити складном пјесни,
ни ће имена вик твојега 275
доћ на маńе глас уресни.
ĄД Никни, никни, лијепи граде,
расти у правој ставан вири,
тако пасти не ће икаде
становити твоји мири. 280
Твому створцу живи угодан,
и луби га свом памети,
честит, миран и слободан
све ћеш вијеке тве живјети.
Међу морем и земломе 285
за све у голој зграђен хриди,
само небо да је с тобоме,
тко да вијеку тебе увриди?
У моје се спусти руке,
небесом ћеш још господит, 290
ово моје јесу одлуке,
овако се има згодит!
Чим кралества небескога
славни господ ово вели,
лубјен синка љубјенога 295
свом Јубави развесели.
и* Ученици у толико
у свом двору скровни стаху,
гди Јудино дјело прико
не без срчбе проклинаху. 300
Бјеху од свијета све државе
меду собом раздијелили,
гди ће сваки вјере праве
приповиједат закон мили.
Али друга дванаестога 305
изабраше тога од прије,
мјеште Јуде да клетога
и он ријеч божију приповије.
Тај Матију дође срећа,
да почастјен тијем уресом 310
избранога света вијећа
број испуни драг небесом.
За све да се он бројаше
од припросте куће и трага,
неумрлу му час даваше 315
мирно срце и ћуд блага.
тб Снижне луђи вишни части,
ин дружбу своју прима,
да свјетовне охоласти
поднижити буде снима. 320
Прид небом су мале од цијене
усионе главе охоле;
