„Стани, Маре, под те вода тече!"
„Нека тече, да би ме понесла,
Туга ми је на срдашце пала,
Све споради Краљевића Марка:
Зјутра проси, з вечера ме не ће.““ 5
„Ништар зато, лепа Маре млада,
Марку ћемо одговор послати,
Да не труди себе ни коњића,
На збор коње и на збор јунаке.“
Зато Марко хаје и не хаје, 10
Нег сакупи многолепу сваћу,
На збор коње и на збор јунаке,
I с њим’ јаше на то поље равно.
Маре га је од мајке видила,
Шла је она мајки поведати: 15
„Ај т! Бога, стара моја мајка!
На пољу је нека лепа сваћа.
Медју њим је Краљевићу Марко,
Ки се ласне, како сунце жарко:
Блази мајки, ка га је родила, 20
I дивојки чији буде бити!“
