Коња кује чрн’ Арапе,
на костнрских билих вратих.
Костураном говораше:
»Костурани браћо моја,
би л’ се могал јунак наћи, 5
ки би зашал на мегдане,
мени чрном Арапину.«
Костурани говораше:
»Иван нан се ј’ разболио,
кој’ је досад јунак био, 10
и на мегдан излазио;
већ ако ћеш, чрн Арапе,
дат ћемо ти пол Костура,
и најлипшу Костуранку,
Мандалину Иванову.« 15
То је чула Мандалина,
Ивану је говорила:
»Ој Иване мој брајане!
Ча сан јадна дочекала,
за живота Иванова, 20
да ћу бити Арапова.«
Иван сели говораше:
»Мандалино селе моја!
Оседлај ми добра коња,
и положи бојно копље, 25
међу уши добра коња.«
Сестра ј’ браца послушала;
добра ј’ коња оседлала.
Када га је оседлала,
добру ј' коњу говорила: 30
»Здрав, вранчићу, добро моје,
да биш мени ти донио
живу главу Иванову,
мртву главу Арапову,
вином ћу ти ноге прати, 35
шеницу ћеш зоб зобати,
а ракију воду пити.«
Липо ј’ браца узјахала,
сабљу му је припасала,
и он иде на мегдане, 40
томе чрнон Арапину.
Добра ј’ срића Иванова.
Арап копљен ударише
у седалце Иваново.
Лоша ј' срића Арапова. 45
Иван копљен ударише
у срдашце Арапово,
главу му је одсикао,
и носи је Мандалини,
Мандалини сели својој. 50
