Комедија VII/ПОЧИНА АТ ПРВИ

Извор: Викизворник
Комедија VII
Писац: Никола Наљешковић
ПОЧИНА АТ ПРВИ




[АТ ПРВИ]


МАТИ сједећи шије тер дјевојци говори:
Ну ходи, Маруша.

Дјевојка МАРУША говори:
          Што ми заповиједаш? 15

МАТИ:
   Жити Бог и душа, ну ве ми право каж',
и мислит, чуј, немој да ће тој знат иткор:
   пође ли тај син мој у ноћи куд надвор?

МАРУША:
Не била жалосна, све ти ћу ријет право,
   ма немој да он зна, тако т' жив и здраво! 20
Јер друго не ће бит, ако тој буде знат,
   нег ме ће обружит и нос ми обрезат.

МАТИ:
Тако ми он живо, вик не ће он знати,
   и жими, мој Џиво, лијеп ти ћу дар дати:
начас ти наплата и узми најбрже 25
   цревје с два потплата, ке Џиво поврже,
јер или ће тај психар дјетић сад подбити.
   Још ти ће лијепи дар и лијепа час бити
и да ти четири куплице нове дам
   ако ме ти смири што те сад ја питам. 30

МАРУША:
Богме ти једну ноћ не би још згријешио
   кад неће на двор поћ, и синоћ је био.

МАТИ:
Да куда проходи, корта се затвара.

МАРУША:
   Други пут находи негли се вам пара:
канаву отвора и опет н'јекако 35
   за собом затвара, враг ти га зна како.
I мнократ још н'јетко ш њим дође тер пију,
   ма богме не знам тко, добру мавасију.
Скита се до свијета, а дође пак к дзори
   канавом опета, он ју сам отвори. 40

МАТИ
Јаох мени, Маруша, што ве ћу жалосна!
   Боју се од мужа да све тој не узна.
На мјесту на томуј јер би му гочула
   они час пала туј, што ти сам, јаох, чула.
Много ти, јаох, мати притрпје и отац. 45
   Ну пођи, Маре, ти тер виђ тамо лонац.

Маруша пође у огњиште, а мати остане шијући, утолико напољу срете се Џиво,
отац од сина и Петар, отац од кћере, који почина говорит

ПЕТАР:
Бон ди, сер Гиовани!

ЏИВО:
                  Сер Пиеро, аддио!

ПЕТАР:
   Сон милле анни да те сам желио...

ЏИВО:
Био сам пошао баштине све обит.

ПЕТАР:
   Да како с' нашао?

ЏИВО:
                  Вина ће доста бит. 50

ПЕТАР:
Ну нека стоји тој, мој мисер Гиованни,
   хтио ти сам ријет н'јешто мајде још од лани,
али ме је био срам јер ти знаш, свак гледа,
   рекући што ја знам, прође ли бесједа.

ЏИВО:
Неборе сер Пиеро, туј ве смо приђенити, 55
   све, пер Дио веро, у мене мореш ти.

ПЕТАР:
Свак своје жалости најпослије разумије
   ер зао глас донести никому ласно није.
У тебе син један и друго не имаш,
   који т' је намуран, а брже ти не знаш, 60
тер како дезвијан да од ње не умије
   ни у ноћ ни у дан, у ње спи, у ње ије.

ЏИВО:
Не море бити тој јер ја знам једну ноћ
   на мјесец Маро мој из куће не ће поћ. 65
Ја корту заклапам, неће он ријечи рећ,
   нег вазда мирно сам отиде ончас лећ.

ПЕТАР:
Афé те ингани.

ЏИВО:
                     Афé нон м' инганно.

ПЕТАР:
   Афé, сер Гиовани, алтри меглио санно.
А нут га једну ноћ попрежи ти сада,
   тер ћеш наћ да ће поћ и куд се покрада. 70

ЏИВО:
По н'јекијех сењалијех образ му тој каже.

ПЕТАР:
   Ово т' ја истом ријех љубави цјећ наше.

ЏИВО:
Да што бих сада ја, што ме ти свјетујеш?

ПЕТАР:
   Ото га вјери тја, ако ћ' да мирујеш.

ЏИВО:
Богме то ј' најбоље, инако ер вијеку 75
   не пусти своје воље, нег пође низ ријеку.

ПЕТАР:
Још ако би хтио.

ЏИВО:
                    Ако би хтио а?

ПЕТАР:
   Да бих ти рећ смио, н'јегда му рекох ја
тер за кћер за моју, и ријех му дат кућу,
   у којој ја стоју, и дукат тисућу. 80
Али ми најприје он рече чудну ствар,
   одлука да га није вјерит се икадар.

ЏИВО:
I оста на томуј? Ах сад ме свак жали.

ПЕТАР:
   Мисер, но, нут ме чуј на чем смо остали.
Куће ми теј неће, нег хоће све дукат, 85
   и проси дваш веће нег му ја могу дат,
на пуно хоће три тисуће имати,
   још ако будеш ти контенат и мати.

ЏИВО:
Ја веће него рад, а мати радија,
   тер ако мореш сад, пођ', сврш'те, жити ја. 90

ПЕТАР:
Али ја не имам нег двије тисуће,
   кад неће да му дам у ови конт куће.

ЏИВО:
Жити ја, не гледај, прилож' му још триста,
   а ти му конвит тај не чини пак ништа.

ПЕТАР:
Не имам једну кћер, двије су за њом још. 95

ЏИВО:
   Да гди ти је манастијер? ласно теј смирит мож'.
Доста је од све три ту једну да удаш,
   а двије справи ти у думне да их даш.

ПЕТАР:
Да ме пак проклињу у ками тукуће.

ЏИВО:
   Да богме не мож' њу удат с двије тисуће. 100

ПЕТАР:
Знам, Џиво, ер ти мож' у сина све што хоћ'.

ЏИВО:
   Нут му ти тој прилож', а ја ћу пак помоћ,
тој ве знаш јер саде динари варају
   и старе и младе, сви динар гледају.

ПЕТАР:
Пођ' на славу божју, контент сам и тој дат, 105
   за љубав ку т' ношу, ништа не ћу гледат,
двије му тисуће и триста све дати
   прије нег праг од куће буде ми спонтати.
Ну буд' ми дај саде пријатељ, сврш' ми тој,
   не гледај ти младе, гледа' ти посо твој. 110

ЏИВО:
Не брин' се, сер Пиеро, чинит ћу да с' миран,
   сци, пер Дио веро, не прођу осам дан.
Ну хоћ' ме пуштати, јер ћу сад поћи тја
   тер му ћу скантати матери све тој ја.
Утој ће, нут ме чуј, на објед и он доћ, 115
   тер ћемо оба туј прионут са сву моћ,
једа тој склопимо и једа Бог нам да
   да се ми смиримо вечерас обадва.

ПЕТАР:
А ја ћу цић тога на мису поћ сада
   тер ћу молит Бога да ми туј милос да. 120
I с Богом.

ЏИВО:
           А Дио! Ако т' се пригоди
   да би га видио, рец' му још штогоди.
Поћи ћу овдије шавцу се јавити,
   и једа њега гдје туј будем видити.

Овди отац уклони се за један час, како да у шавца пође.
У толико опет мати говори с дјевојком.

МАТИ:
Маруша, ти гдје си, што тамо стан стави? 125
   Неборе изл'јези, трпезу направи.
Сада ће оба доћ, вријеме је на објед,
   нећу их згледат моћ, таки ми дође јед.
Хракну се он! Брже пођ', лонац истави
   тер узми најбрже, трпезу направи. 130

Дође отац дома, тер му жена говори.

ЖЕНА мужу говори:
Добар си дошао! Што не да мени плаш?
   Гди га је вргао! Пара их пет имаш.

Сагибајући жена плаш, говори удиље:
Њешто си зловољан, чудо т' би тој било
   да дођеш један дан весело и мило.

ОТАЦ:
Остани ме се тја јер кад би ти чула 135
   што сам сад чуо ја, пала би т' гочула.
Син нам је дезвијан и к врагу пошао
   тер нам ће расут стан, тога ми је жао.
А нут још овој став' на памет тер гледај
   гди нам ће доћ францав. Ах, Боже, ти не дај. 140
 
МАТИ:
Ја ти сам жалосна од муке тајала,
   дјевојка све тој зна, све ми је сказала.
I брже дјетић тај све му тој оправља,
   него га надвор дај, јер за нас не ваља.
Тер н'јекуд сваку ноћ канавом излази 145
   пак дзором буде доћ, она га све пази.

ОТАЦ:
Канавом, је ли, а? Чуђах се ја гди је
   наша мавасија. Богме ју он пије
и у теј односи у које спи и ије,
   жими т' се зло вози, ја видим, ино није. 150

МАТИ:
Не би ли мого ти пасју туј трабуљу
   учинит жигати, пак послат у Пуљу.

ОТАЦ:
Хоћ' да се смиримо и да је он миран,
   дај да га вјеримо кигоди истом дан.

МАТИ:
Да што је жао мени, што ли се ја бољу, 155
   неће да се жени, нег хоће своју вољу.

ОТАЦ:
Дат га ћу из куће и десередитат,
   гди му двије тисуће и триста хоће дат.
Ако се не вјери заутра се заваздан
   за Петровом кћери, богме ће искат стан! 160
Тер бисмо трапили све наше ледине,
   куће направили, скројили хаљине.

МАТИ:
Немој ве, Џиво, не, на злу ш њим не ваља,
   на добру него ве тај се ствар направља.
За злу ријеч ер би се узбио за твоју, 165
   нут ја ћу дат мисе н'јеке да се поју,
и чинит да пије воду још од моћи
   пак н'јешто да изије што му ће помоћи.
А нудјер ти гледај гди му ће трабуља
   омрзнут брзо тај како све годуља. 170

Корта се отвори.

ОТАЦ:
              Он иде, пас један.
   Тко је? Ходи гори.

ДЈЕВОЈКА ТУЂА:
       Ја сам. Добар вам дан!
Пера вас и Баро драго поздрављаху,
   тамо је ваш Маро, тер и вас мољаху
да бисте још и ви к њим доћи хотјели 175
   јер им су кмети сви поклоне донијели.
Козлића имају, пријеснац и процијепа
   да вас почитају, бит вам ће час лијепа.
 
ЏИВО жени говори:
Сад начин имамо за ону нашу ствар
   говорит ми тамо боље нег икадар. 180
Дјевојко, пођи ти, чин' да нас чекају.
 
ДЈЕВОЈКА ТУЂА:
   Да поћу ја ријети, нека се надају.
 
ЏИВО жени:
Огрн' се монђином, поћу ја одзгара.
   Ну тамо с начином рец' сину што т' пара.
 
МАТИ:
Монђин ми [...] 185




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Наљешковић, умро 1587, пре 437 година.