Комедија V

Извор: Викизворник
Комедија V
Писац: Никола Наљешковић




           
[Пролог]

Поштено молим вас, велици и мали,
   да бисте један час мирно ме слишали
ер вам ћу рит од нас што ћете видјети
   и чути ви данас, мучите ви дјети.
Двије су остале у кући годуље 5
   које су покрале сочиво и уље,
тере ће бесједа разлициех чинити.
   Утој ће с посједа госпођа изити,
ту их ће карати и брже почет бит,
   оне ће плакати, пак затим што ће бит? 10
Доћи ће господар, који ће с улице
   зачути вас тај кар и плач од Милице,
тер ју ће тјешити; туј се ће госпоја
   на њега срчити да ће бит до боја.
Госпођа још веће жалећи срамоте 15
   гди љубит њу неће, нег љуби оготе,
пак се ће о' тога уклонив отити
   тере ће поћ Бога у кантун молити.
Ту их ће од родјак дјевојка зват доћи,
   с којом ће оба пак вечерат к њим поћи. 20
Цић тега молим вас од стране ода свијех,
   мучите један час, тер ћете имат смијех.
 
Маруша с Милицом сједећи дома, будући им госпођа на посједу,
разговарају се. Почина

МАРУША:

Ах, Миле, Милице, зачни ве ку пјесан,
   драга ве сестрице, да нам се траје дан.

МИЛИЦА:

На вјеру, цјећ ствари данашње не могу. 25

МАРУША:

   Што?

МИЛИЦА:

       Видјех на кари Петрушу небогу.

МАРУША:

Ах Миле расута, да је ли жигана?

МИЛИЦА:

   Не, него врх скута истом би фрустана.

МАРУША:

То јој се не ће знат, што тој би забога?

МИЛИЦА:

   Хтјела је упуштат у кућу н'јекога. 30

МАРУША:

У зао час, груба је, тко би к њој пошао?

МИЛИЦА:

   Ствари се теј таје, други је посао.

МАРУША:

Како је радила, тако т' је, жими ти,
   опета патила, ну, Миле зачни ти.

МИЛИЦА зачне:

      Поручила Видосава 35
         по приставу до Гројсава:
      "Дођи Гојно, мој брајене,
         у забрдје сам до мене
      и донеси дипли с собом,
         јер ћу водит хору с момом. 40
      Замнијет нам ће с гором гора,
         од планине до крај мора,
      бићу мома за овцами.
         Дођи да се штујеш с нами
      јер смо, Гојо, умијесиле 45
         лојанице три прибиле.
      Бит ће к тому гибаоница,
         пундуриља мјеште винца."
      Одпоручи кнез Гојсаве
         до владике Видосаве: 50
      "Хвала т', Виде, на тој части,
         одрастао сам овце пасти,
      испросио сам Фелачицу
         веле лијепу влахињицу,
      ш њомзи хоћу танац водит 55
         и у дипли моје звонит."

Појући пјесан оћуте госпођу гди иде уз скалу.

МИЛИЦА

Ух сјетна не била! ово нам госпође.

МАРУША

   Гди бих се ја скрила, у салу чим прође?

МИЛИЦА

Срамотна не пошла! Сједи туј гди сједиш.

МАРУША

   Госпо, добра дошла! 60

ГОСПОЂА

                  Нијесам вас чула, мниш?
Вечеру ти потеж', Маруша, монђин прим'
   Зло т' јутро! не потеж', куда ћеш тамо ш њим?
Сјемо га мени дај, к огњишту тер ходи,
   вечеру пригледај, потеж' се пак к води.
Чините да суди буду вам справљени; 65
   ја видим, ви ћуди не знате још мени.

МАРУША Милици

Измидјер суде ти.

МИЛИЦА

                           А што их ти сама
   не умијеш изети? не имаш дај срама,
нег вазда на мење хтјела би јахати;
   а кад је да се ије, добра си свијати, 70
умијеш и моје хљебине дохитит;
   нут вражје госпође, ка ме ће јоште бит.

МАРУША

Ја ве ћу поћ варит, ну ми да' ожицу.

МИЛИЦА

   Нај. Што ћу сада рит за ону плитицу.

Справивши суде Милица говори госпођи:

Ето ти туј суди и нови и стари; 75
   хоћу ли поћ к води, Маруша чијем вари?

ГОСПОЂА

Ну пођи, пригледај кокоши теј да вре,
   а чини друга тај на воду да сад гре.

   Не нашад плитице њеке госпођа:

Велике не видим, коштуне вик биле,
   жи ми ја, како мним да ју су разбиле. 80
Ход' сјемо, Милица, срамотна ходила;
   камо она плитица? да си ју разбила?

МИЛИЦА Маруши шапће

Ах Маре сестрице, зао т' нам дан иде.

МАРУША

   Реци јој: с полице мачка ју укиде.

ГОСПОЂА

Огото, чу ли ти, срамотна и с другом, 85
   брзо ти разбити поче једна с другом.

МИЛИЦА
изљегши из огњишта, говори


Што је, што забога! не смијемо ријеч ријети;
   веће се овога не море трпјети.
Тој сам запантила, кад пођеш на посјед,
   пак се с' научила изгонит на нас јед. 90
Карај се с другами, а с нами не карај.

ГОСПОЂА

Ти мени руками у образ идеш ај?

МИЛИЦА

Вражјега закона! у зао час говори.

ГОСПОЂА

   Плитица камо она?

МИЛИЦА

                   Мачка ју обори.

ГОСПОЂА

Мачка ју обори! нут ка ће бит смећа, 95
   да већ ме умори огота смрдећа.
Јучер је два лонца велика разбила;
   све ти сам до конца на разлог ставила;
богме ћу т' још уље набити и лећу,
   ку спрца; годуље, што мните да нећу? 100
Које се сочиво и уље истрати,
   ја нећу, ну Џиво тој вас ће питати.
Богме ћу пукнути да вам се до длаке
   буде конт двигнути од ствари од сваке.

МИЛИЦА

Паче ми прем разлог учини, тер ме плат', 105
   и то те учи бог ер нећу с тобом стат.

ГОСПОЂА

Прије нег се динари зброје, како мниш,
   чинит ћу на кари да мало посједиш.

МАРУША

Немој нас ту каром, жи ми ти, страшити,
   ни с треском ни с каром, и ја ћу отити. 110
На томуј т' ни хвала, ото т' рад госпара,
   а да би час стала, богме се свак вара.

ГОСПОЂА

Зао вас и обје нашао господар!
   с вами спи ал ије? брже је он ваш пар?

МИЛИЦА

Немој нас псовати, нег почни први дан 115
   дјевојке искати, ер ћемо и ми стан.

ГОСПОЂА

Прикучке смрдеће, јучер сте из влаха,
   а у вас није веће ни срама ни страха.
Једва сам од уши могла вас отријебит,
   а сад нам од мужи хоћете друге бит. 120

МАРУША

Ако смо ушиве заисто кад биле,
   биле смо и живе, ми смо се тријебиле
и чисто држале; нег нам не даш ти
   да како остале будемо чинити.
Дјевојке још саде сајуне све носе 125
   а лијепо загладе и у продио косе;
а да тој која нас учини, туј веће
   ужеже, да град вас угасит пак неће.

ГОСПОЂА

Нећу бо да мене у цркви зарад вас
   малињају жене, ер ми тој није час. 130

МИЛИЦА

Да како осталијех сад не малињају?
   који је вражи гријех носит што имају?

МАРУША

Ни петке ни светке не знамо ми у вас;
   кад је поћ у тетке, не даш нам један час.

ГОСПОЂА

Срамотне и ш њима! а откуд која вас 135
   туј тетку сад има?, што мните, не знам вас?
да к мени ви пака с трбухом дођете .
   од тезијех тетака? богме к њим нећете.
Јучер сте, како ријех, из влаха, а сада
   да тако сваки гријех, злочесте, вас влада! 140

МИЛИЦА

Жи ти ја, ви с душом нашом не брините,
   инако ви с мужом до подне лежите.
што не бих умјела онакој како ти?
   и ми смо од тијела, ако би т' смјела ријети.

ГОСПОЂА

Ајмех ја! нут ријечи које су сложиле. 145

МИЛИЦА

Ото туј не кријечи, плат' што смо т' служиле.

МАРУША

Боже, збиљ ја не знам што нас си снашла тој,
   брже мниш да је сам један стан ови твој?

ГОСПОЂА

Ну се још подбочи; богме ћу т' такој дат;
   иди ми тја с очи, да ми те није гледат. 150
I како бјестија с њими се све карам;
   боље би, жи ми ја, да цијепцем ударам;
ал богме кад почну, бит вам ће у зао час;
   чујем вас добро; ну прострите већма глас.

ГОСПОДАР
дошад у кућу срете Милицу, тер говори


Ки је враг, Милица? вазда ли плачеш ти? 155
   вазда ли улица има што чинити?
Ја не знам ки је враг да вам ће довика
   скандао бити драг и треска и вика.
Вазда ли на немир доходим дома ја
   отколи ову звир доведох.) † Пођи † тја. 160
А, санта Мариа! † Кад ће тај бити дан
   да на мир буду ја у ови доћи стан?

ГОСПОЂА

Нут гди им парт држи! Тој ли си господар?
   Враже, туј ћуд скрши, јур ве си ото стар.

ГОСПОДАР:

Ал цорпо де Дио, како си махнита, 165
   нијесам те још био, зато си срдита.

ГОСПОЂА:

Боља т' је теј бити, с кијема се разумијеш,
   ма ото рич рити прид њима не умијеш.
Питај теј годуље, најлише туј већу,
   за муку, за уље, за јечам, за лећу, 170
да т' с врагом спрцаше што т' је дјед стекао
   и да нас послаше свијех на ошпедао.

ГОСПОДАР:

А што мниш, осао да ти сам отац ја?
   Мој ли је посао с њими се бити, а?

ГОСПОЂА:

Не, него тој мене још тока, ђусто знам, 175
   још мањка да жене почну се бити вам.
Не дао тога Бог, ал ово хоћу ја:
   објема виђ разлог, тер нека иду тја,
зашто ћу први дан друге ја искати.

МИЛИЦА:

   Заисто ни нам стан неће нам мањкати. 180

ГОСПОЂА:

Цјећ те ј[е] Милице скандао ови ваш.

ГОСПОДАР:

   Драга ве душице, умукни један час,
нека их ја пођу један час карати.
   Зашто ви госпођу нећете слушати?

Дошад госпар у огњиште, говори

МАРУША:

Ја не знам ке друге слушају овако. 185

МИЛИЦА:

   У тој нам није друге, мајде не никако.

ГОСПОДАР у огњишту вика:

Бестие да ниенте, нећете мучати?
   Добро ти умијете у зао час викати.
Ти венга мал'анно, умукни један час,
   десерта путано, тој ли је наша час? 190

Господар шапће карецајући Марушу:

Неборе Маруша, рад моје љубави,
   жити Бог и душа, те ријечи остави.

МАРУША говори полако:

У зао час, тамо ну досједи, не тичи.

ГОСПОДАР полако говори:

   Нека те целуну, жит' ја се не мичи.

ГОСПОЂА не видећи их, вика:

Пита' их за лећу и суде, жити Бог. 195

Господар, карецајући Марушу, госпођи одговара.

ГОСПОДАР:

   А што мниш да нећу све ставит на разлог?
Богме све до длаке тако ми жива ти,
   годуље опаке, ну ја ћу видјети.
Што мните? Богме сам на разлог ставио
   три днаре за скип сам, ки се је разбио. 200

ГОСПОЂА:

А зашто нијеси га четири ставио?

МИЛИЦА:

   Јес ђусто, би ли га? А што је нов био?

ГОСПАР:

Господар, карецајући Марушу, госпођи говори.

ГОСПОДАР:

Богме им, браче, ја добро знам разлог вас.

МАРУША шапће:

   Неборе ходи тја.

ГОСПОДАР Маруши:
'

                      Ах нека један час.

МАРУША:

У зао час, ото ће госпођа сад изит. 205

ГОСПОДАР:

   Пођ' с врагом, тер што ће кад дође? Што ће бит?

ГОСПОЂА вика из камаре:

Став' им пет лонаца које су разбиле,
   и литру конаца ку су изгубиле. „
Чут ћете још гору: питај ту годуљу
   која ти на мору изгуби кошуљу. 210

ГОСПОДАР:

Кад пођу до прве у медзан, жити Бог,
   дођ', ер ћу до мрве ставит им на разлог.

ГОСПОЂА
имбицеравши се, потече к њим:

Богме ћу пукнути ако вас тај мине.

Угледавши их гди се карецају, викне:

   Ајмех ја, нути прида мном што чине!

ГОСПОДАР:

Пођ' с врагом, ти мучи, сад ти ћу богме дат. 215

ГОСПОЂА:

   Богме тој одлучи да нећеш са мном спат.
Тој ли си господар, годуље целиваш?
   Богме нећ' у одар к мени лећ, нека знаш.

ГОСПОДАР:

Пођ' с врагом, умукни.

ГОСПОЂА:

                               Нећу ти мучати.

ГОСПОДАР:

   Да вика', тер пукни.

ГОСПОЂА:

Затој ћу викати. 220

ГОСПОДАР
одводи госпођу тер ју тажи:

Неборе, мучи тја, једа је што било?
   Оно јој хтијах ја разбити све рило,
а ти мниш да ју ја брже хтијах целиват.

ГОСПОЂА:

   Извуц' се с врагом тја, разумјет хоћ' ми дат.
Боже ве, Џиво мој, луд ти си ако мниш 225
   да нијесам знала тој сву драгу ноћ гди спиш
тер ми се скужаваш: н'јешто сам зле воље,
   а ти ти тамо знаш што чиниш најбоље.

ГОСПОДАР:

Нут врага, што иште! Ти се с' помамила,
   још није годиште кад нијеси родила. 230
Хоћ', браче, ако ћ' сад? На вјеру, ну ходи.

ГОСПОЂА:

О себи тамо рад', на ме те враг води.
   Како ћу бит жива од ове срамоте,
гдје ми муж целива на очи оготе?

ГОСПОДАР:

Ну ми рец' кад Крила Франческа упази, 235
   није ли покрила и све тој угаси?
Да Стијепа кад Ника на Стани угледа,
   каконо владика никому знат не да.
А ти ту ципариш каконо једна звир,
   чинићу да удариш главом за то у мир. 240

ГОСПОЂА:

Ер су теј махните, тер ћу ја још бити?
   Богме ти прем ни те не би с чијем попити.
Богме ћу пукнути, да брат[ј]и од прве
   ком буде сванути не скажем до мрве.

ГОСПОДАР:

Је...те брате и тебе још ш њими, 245
   а нути гледајте гди брат[ј]ом пријети ми.
Пођ' докле с' теј воље, тер им се истужи.

ГОСПОЂА:

   Тој нека мож' боље ноћас поћ к Маруши.
А затој из куће вечерас нећу поћ,
   да виђу кому ће гора доћ ова ноћ. 250
Богме ћеш почиват од сада тамо сам,
   а ја ћу овди спат, чијем одром провиђам.

ГОСПОДАР:

Ах Боже, хвала ти, а тој ја и желим,
   мирно ћу дај спати кад те се одијелим.

ГОСПОЂА:

Жими Бог и душа, све тој знам зашто хоћ', 255
   да к теби Маруша к самому буде доћ.
Неће ти ваљати на вјеру ни тај, нут,
   с тобом ћу лежати, ал ме нећ' ни такнут.

ГОСПОДАР:

Кад ве се туј буде, тој ве знаш боље ти
   ер се све забуде, тезијем [м]и не пријети. 260

ГОСПОЂА:

Ја т' ништа не пријетим.

ГОСПОДАР:

                    Ото их иждени.

ГОСПОЂА:

   Знам, већу љубав њим носиш дваш нег мени.
Најмање да је кој болести у глави,
   они час богме јој сам кокош удави,
а богме да душу небога ја купим, 265
   тога не окушу, нег ако ја купим.
Ах, проклет они час кад дођох у твој стан
   ер нијесам до данас имала добар дан.

ГОСПОДАР:

Бјестију у граду жену ми не мож' ријет,
   ни стару ни младу кој мореш завидјет. 270
Ти имаш сајуне, кошуље, колете,
   рукаве, кордуне, прстене, фрецете,
разлике још везе, куплице, убрусе,
   с бисером подвезе, напрске, јањусе,
пантуфе, цокуле, бјечвице плетене, 275
   што нијесу обуле до данас вијек жене,
дај сукње пак бруне, дај модре, црљене,
   а нут сад гди куне кад дође за мене.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Наљешковић, умро 1587, пре 437 година.