Пролог
Приклоно вас молим, чујте ме, ер ћу ријет
што ћете ви од нас оди чут и видјет.
Оди ће дотећи младићи четири
из луга бјежећи, ке гуса затири;
дружбу ће чекати, ку буду изгубил', 5
ту им ће казати све гдје су једна вил,
и тај ће исти дан с дружбом се састати,
вили ће ријет пјесан, пак танац играти.
Молим вас тога рад, ниткоре не говор',
тер ћете имат сад не мао разговор. 10
Изљезу четири младића из луга играјући на начин како да су затјерани, тер да бјеже, пак ставши почне говорит
МЛАДИЋ I:
Која бî ово ствар, која ли несрећа?
не мнећи никадар да нас ће наћ смећа,
како нас гусари разбише од горе?
прем њеки гријех стари, ино бит не море.
МЛАДИЋ II:
Мајде прем њеки гријех оди нас достиже; 15
лијепо т' нас мало свијех сада не избише;
скочише сад ови каконо од глада
кад скоче вукови тер удру на стада.
МЛАДИЋ III:
Свеђер се мни1 мени да ће доћ опета,
тер ми се душа ни вратила из пета; 20
напасти пођи тја; јесам ли брав један?
куда ти пођох ја оставив род и стан?
МЛАДИЋ IV:
Не иштом ти браче, да ну смо звијери;
камо дјесте маче? камо вам брокијери?
што се сте припали? станите овамо; 25
камо нам остали? дај да их чекамо.
МЛАДИЋ I:
Оди их чека'мо доколи буде ноћ;
а у тој гледа'мо једа ће гди тко проћ,
тер ћемо свакога за нашијех прашати,
једа што за кога буду нам казати.
Угледавши вилу прид лугом:
Мни ми се2, виђу3 ја њекога онамо;
њека је госпоја; да да ју чекамо?
једа ћу к њојзи поћ за нашијех да питам? 30
МЛАДИЋ III:
Знамо те све што хоћ', не ходи тамо сам;
она ће овамо, видим ја куд ходи; 35
оди ју чека'мо, знати ће штогоди.
МЛАДИЋ IV:
Вила је од горе, госпођа није тој;
сваки се што море поклони смјерно њој;
она ће све знати; сад ћете видјет ви,
да нам ће казати све гди ће бит ови. 40
Упути се вила с танцом пут младаца и дошад4 кон њих почне говорит
ВИЛА:
Добар вам дан буди, младићи гиздави,
што који вас жуди било вам с љубави!
Рец'те ми, молим вас, једа сте по срећи
видјели ку данас од нашијех ловећи,
лук и тул пун стрила носећи пернијех 45
на начин од вила у крунах зеленијех,
текући свуд једа јељенка истјере
али пак медвједа али ино кô звјере?
МЛАДИЋ I:
Госпође једина, кроз славни луг ови
ни једна вила ина ни прође ни лови. 50
Реци нам бога рад, јеси ли ти вила
али си с неба сад на сај свијет слетила,
да наше несреће обрнеш у радос,
које нам одвеће скончају сад младос?
Ер твоја прилика, право се може ријет, 55
и урес и дика умрла није видјет;
кагоди с' од вила, круна си љепости,
којом си занила све наше крепости,
сви ти се за слуге једнага давамо,
чуј наш труд и туге, ер гди смо не знамо. 60
ВИЛА:
Од куд сте пришли ви, које ли ствари рад
дођосте у ови луг, куд ли грете сад?
МЛАДИЋ I:
Покли нас то прашаш, госпође избрана,
ми ти смо, нека знаш, далецијех из страна
пришли цјећ узрока пригорке љубави, 65
која нас прије рока жалоснијех растави,
растави с најдражом слободом и с драгом
опћином јаох нашом и станом и благом;
јере нас отрави млађахнијех одвеће,
а послије постави у немир и смеће. 70
У први почетак веле нам благо би,
јаох али брзо пак живот наш погуби,
давши нас у руке госпођам за слуге,
од којијех пак муке поднијесмо и туге,
да мрамор и ками и сух дуб од горе 75
цвилил би сузами, цвилити да море,
видећи живот наш, гди оне од госпој
дају нам веће дваш по свак час непокој;
ни љубав ни службе ни наше немире
не хају ни тужбе, напокон ни вире; 80
сваки нас дан цвијеле, сваки нас дан море,
колико да желе да нас прије растворе.
Не могућ ми веће тај живот трпјети
ни тај плач ни смеће, пођосмо по свијети,
не за моћ утећи љувенијех од јада, 85
од којијех бјежећи у ње се упада;
ми љубав служити справни смо са сву моћ,
нег је труд цвилити овако дан и ноћ;
иштемо затој свуд госпође и виле,
ке службу и наш труд радо би примиле; 90
најлише ер плату ни један не гледа,
у сребру и злату да нам се за то да;
нег у њих милости живјети и умријет,
тој би нам задости, право ти могу ријет.
Дошад ми туј у луг, скочише гусари, 95
од страха сваки друг на страну удари;
липшу нам четири; ал ти их избише,
ал ти их ке звири у лугу изише.
Ако мож' ти знати што годи за ње сад,
хотјеј нам казати, молим те бога рад. 100
ВИЛА:
Блажене врху свијех биле би теј виле
ке би се тацезијех слуга добавиле;
ну сада сваки вас одврзи немир тај,
ер вам ћу добар глас од вашијех ријети ја.
С вилами у лугу проводе младости 105
забивши сву тугу и сваке жалости,
и веће за ину ствар на свијет не хају
нег што се још брину, ер за вас не знају.
Пођите.............7
О госпоје изабране, 110
изљезли сте да слишате
што младости наше пате
кроз љувене смртне ране.
Из далеке зато стране
к вам смо пришли, нека знате, 115
коју помоћ да нам дате,
нека живот наш остане.
О госпоје...
Не бјежимо од љубави,
ер јој није моћ утећи,
нег иштемо да нас стави 120
гдино ћемо покој стећи;
зашто вјерно ми дворећи
није право да за службе
дава нам се плач и тужбе
а милости да се бране. 125
О госпоје...
Ми ни блага ни пјенеза
за труд за наш не гледамо,
нег ли урес ваш с небеса
и милости да пријамо;
ер да од вас ми уфамо 130
на тој служби стећ милости,
све немире и жалости
вргли бисмо сада с стране.8
О госпоје...
Зачули смо ваше дике
и ваш урес и љепости, 135
и под небом да прилике
не имате у милости;
затој ријесмо, до старости
да служимо дике ваше,
једа смртне ране наше 140
од вас буду извидане.
О госпоје...
Цјећ тога вас сад молимо,
ну позрите наше туге;
ино ријет ми не желимо,
нег да вам смо вјерне слуге; 145
не гледамо дневи дуге
ни такођер зимне ноћи;
немојте нас тужнијех оћи9,
једа уз вас и нам сване.
О госпоје...
Свршивши пјесан ухите се сви осам младаца, тер играју у танац, с којијем отиду у луг, из кога су изљезли, и тако сврши.
