Пролог
Приклоно молим вас, хотјејте слишати
што вам ћу ови час укратко казати.
Далецијех од страна једна ће вил утећ
од млаца тјерана, тер ће пак трудна лећ;
ту ју ће сатири звјерен'ја ловећи 5
у лугу четири ухватит лежећи;
у тој ће изити и млаци они туј,
тер се ће избити с сатирим за вил туј.
Старац ће доћ тада, кога бог постави
да мирно све[1] влада у овој дубрави; 10
тер ће свак свој разлог прид старцем говорит,
а вила, коју бог слободну хтје створит,
искат ће слободан проводит живот свој,
ер неће угодан ни један бити њој.
Ту ју ће на вољу слободит старац тај. 15
Затој вас ја мољу, свак мирно послушај.
ВИЛА:
дотекши[2] сама говори:
Јаох мени, је ли сад иткоре на свијети,
тко би мој горки јад могао изријети?
с кога ћу умријети, толи ми додија,
ер веће трпјети не могу ово ја,
гди за час покоја не море пријати
тужна младос моја, ни мирно поспати.
Рада т' бих јаох знати, хоћу ли до вијека
овому имати кî начин од лијека,
прије нег ме смрт прика слободи овога,
кâ вади човика из труда свакога.
Ну покли никога није сад у лугу,
нег мене и бога, кî моју зна тугу,
сад могу најбоље за мало починут
од ове невоље, с које ћу погинут;
ер веће овога не могу немира
подносит небога од овијех сатира,
и јоште од људи, кијем нитко не море
изрећи зле ћуди ни дјела кâ творе,
по свак час од којијех свуда бјех тјерана;
тој ми дâ за мој гријех причиста Дијана.
Од ове муке већ не могу стојати,
поћи ћу тужна лећ малахно поспати
у овој дубрави, која је пуна све
крепости, љубави и мира врху све,
у којој до сада није се видила
најмања досада иједној од вила;
у овој дубрави вишњи бог замирно
слободу ер стави да живе свак мирно;
тер ћу дај оди ја слободно небога
моћ пријат покоја од труда од мога.
Оди вила леже поспат, а сатири далеко од ње будући говоре, и почина
САТИР I:
Љубима[3] дружино, мни ми се ови дан
боље би у ино да буде потрајан
нег иштом лежећи под дубјем на трави;
пођимо ловећи по овој дубрави,
покли ју бог за нас сатвори на свијети,
у кој нам до данас не да зла видјети
нег сваке раскоше, мир, покој, радости;
хвала ти наш боже на овој милости.
Колици инамо у труду проводе,[4]
а ми још не знамо најмање незгоде;
нигда нам зли људи не даше досаде,[5]
ми нигдар зле ћуди не бисмо од сваде;
вишњи бог јес с нами, који нас зла брани
и с нашијем вилами покојно још храни[6].
Тим да се прослави; а пак се сваки нас
ловити оправи вас драги дан данас.
САТИР II:
Мајде је гријех један, море се тој рећи,
изгубит ови дан у заман лежећи,
покли нас бог ове дубраве добави,
врху све кâ слове по свијету у слави.
Засве да мала јес, али је толика
у њојзи њека чес и крепос разлика;
вишњи бог што годи сатвори на свијети,
оди се находи и зими и љети.
Тим да се залуду не лежи, нег прече
сва да се тај збуду, која нам ти рече.[7]
САТИР III:
Добро сте оба два тој рекли најбоље;
и ја сам прем сада од исте теј воље;
зашто је грјехота од ове дубраве
у заман љепота да стоји и славе.
Једа бог на сај свијет сатвори ки годи
дуб, траву али цвијет, ки није сад оди?
Од свуд нам извиру кладенци од воде;
оди се у миру животи проводе.
Тим покли од бога имамо милости
од добра свакога и у пô задости,[8]
нудјер се сваки нас, како сте рекли ви,
вас драги дан данас ловити оправи.
САТИР IV:
Не велим ја другу нег што сте рекли ви;
тим да се по лугу вас драги дан лови.
Ово је сад хора од кошут највеће,
није луг ни гора, гди сад лов бит неће;
ово је приспјело приславно прољетје,
румено и бијело кад цапти све цвијетје,
по кому гиздави танац вил изводе
у вијенцу на глави при сјени кон воде;
море бит кугоди данаске ловећи,
да се нам пригоди ухватит по срећи.
Тим ниткор не крсмај, него се справимо
најбрже на лов тај да данас ловимо.
САТИР I:
Поколи ови дан одлучен на тој би,
зачнимо[9] сви пјесан из гласа до неби,
нека се појећи у тај лов справљамо,
пак ћемо ловећи пут луга поћ тамо.
Справљајући се у лов сатири зачинају ову пјесан:
Нудјер у лов дружбо мила
сви се хрло оправимо,
а у заман не желимо,
ер нас тај ћуд није била.
Нудјер у лов...
Јур нам ево прође зима,
приславно је сад прољетје,
сада свако поље има
свуд по себи дробно цвијетје,
тере милос тај видјет је
ка се зими није видила.
Нудјер у лов...
Одасвуда сад кошуте
познајући ову радос
затјечу нам равне путе;
би ли даке једна жалос,
ако би се наша младос
не ловећи изгубила?
Нудјер у лов...
I одасвуд сад исходе
младе виле и гиздаве,
тер појући танце воде,
а најлише ове праве
од приславне сеј дубраве,
ка је пуна славнијех вила.
Нудјер у лов...
Море бит се нам пригоди
по нашојзи доброј срећи
да их ћемо наћ гдигоди
тихе танце изводећи,
тер их ћемо ми затећи,
да би која наша била.
Нудјер у лов...
Тој нам само јоште липше[10]
да теј виле садружимо;
а што море бити липше
нег да вјерно њих служимо?
Тим се хрло оправимо
у луг братјо пут од ждријела.
Нудјер у лов...
Свршивши пјесан говори
САТИР ПРВИ:
Сви добро сад нудјер гледајте од свуда,
једа ће која звијер изаћи од куда.
САТИР II:
Ах брате, мољу[11] те, стани дјер бога дил[12],
нут оди кошута али је брже[13] вил.
САТИР III:
Није звијер, нег вила почива од труда;
ну дружбо сад мила зађ'мо[14] ју од свуда.
Ставши сатири около виле, пробуди се тер говори
ВИЛА:
Тко ово сад дође тер ме сном раздвоји?[15]
САТИР IV:
Не бој се госпође, слуге смо сви твоји.
ВИЛА:
До смрти до моје тај служба бит неће.
Јаох нути у које упадох несреће!
САТИР I:
Један ће твој бити; тим сама рец' кога
срдачце љуби ти.
ВИЛА:
На вјеру, никога.
Младићи који су искали вилу угледавши их говоре:
МЛАДИЋ I:
Ено што од данас оди смо искали;
нудјер свак сада нас срчано навали.
Ако сте и у чем јунаци браћо бил',
у руци сад мачем отмимо ову вил.
МЛАДИЋ II:
Оно су дивјаци сатири од горе,
замјерни јунаци, колико бит море;
богме се мени мни, ну ћете видити,
да ћемо срамотни сви од њих отити.
МЛАДИЋ III:
Ако је кога страх, нека се тај скрије;
ево ја сада мрах[16], да ми их је наћ прије;
ако доћ тко неће, а ја ћу поћи сам;
што море бит веће него жив да нијесам?
МЛАДИЋ IV:
Мајде је срамота и један велик гријех
да она љепота остане у онијех; 160
сада ћу видјети тко ће мој друг бити;
ход'мо њу отети а свијех њих избити.
Угледавши сатири младиће, говори
САТИР I:
Ах братјо, нут чуда! ви зла не видите,
тко су тој од туда; сви на ње[17] удрите.
Оди се сатири и младићи ударе и бијући се они изиде један старац и говори
СТАРАЦ:
Која вас худа чес, које ли незгоде 165
довела оди јес, гди гусе не ходе?
Што је тај рогобор у овој дубрави?
што мните, у обор да сте туј дошли ви?
Сад муче свак стани, гди вам се чини тој,
ну муче свак к страни, туј стати сад немој. 170
Одколи бог овој дао нам јес мјесто,
годиш је велик број, веће нег стократ сто,
и вику[18] до данас није се видјела
тај смећа, као од вас, ни зла ријеч рећ смјела;
најмања досада никомур ни сила 175
није се до сада и у чем видила.
За себе, могу рит, бог ову дубраву
на свијету хтје створит и дат јој туј славу,
да изван осталијех дубрава и луга
велицијех и малијех не позна вик туга; 180
нег нам дâ у овој дубрави славни бог
весел'је, мир, покој, правду, суд и разлог,
да оди не чини ниткоре досаду,
одовле једини уклони бог сваду;
рајске се младости овдије находе 185
ке мирно задости живот свој проводе,
а не тач како ви, а не знам од куде
дошадши дубрави, ку вишњи бог бљуде,
тер оди теј смеће чините и боје;
тога вам бит неће за моћи за моје; 190
ер мене бог стави да оди ја владам
у овој дубрави и немир да не дам.
САТИР II:
Прем те бог, старче наш, донесе од њекуд;
кад оди ти владаш, молим те, прими труд[19]
да чујеш наш разлог пак тезијех јунака, 195
како те учи бог, тер учин' суд пака.
МЛАДИЋ I:
Покли си, могу рећ, у мјесто од бога,
нећемо ми утећ од суда од твога;
затој се потруди, тој ти је бога дил,
тере нам осуди кому ће ова вил. 200
ВИЛА:
Вишњи бог, кî влада сва на свијет створен'ја,
доније те туј сада рад мога смирен'ја;
покли ти вишњи бог замјерно толи да
ум, памет и разлог, ну извиђ ти сада:
да сам ја небога жалосна и тужна 205
без мога узрока овако њим сужна,
је ли тој угодно вишњему богу ај?
реци дјер слободно, никога не гледај.
СТАРАЦ:
Ну рец'те ви први како је ствар била,
пак ћете рећи ви; а пак ће ријет вила; 210
кад вас свих разумијем, тада ћу суд створит
најбоље што умијем; почните говорит.
САТИР I:
Ми ћемо у мало вас разлог наш рећи,
ер знамо остало да ћеш ти досећи.
Како знаш, сатири обичај имају 215
по лугу да звири и виле хитају;
данас ми ловећи по лугу туј звијери,
њешто нас по срећи на туј вил намјери,
гди сама лежаше под сјени на цвијетју,
од дружбе од наше свак рече узет ју; 220
и ту ју узесмо, како ће рећ сама;
ну јој ријеч не смјесмо грубу ријет од срама,
нег како све вили слуге се ми дасмо,
како смо вик били вилам, ке хитасмо.
У тој ти сви ови напади врху нас, 225
каконо вукови на стадо, гди није пас,
тер удри тко може, тој да нам даду страх,
носећи теј ноже на тезијех палицах.
Молимо сада вас, осуди, вила тај
кому ће бит од нас, нека смо мирни, тај. 230
СТАРАЦ младићем говори:
Што ви сад велите? праведно је ли тој
да ви сад чините у мирну мјесту бој?
МЛАДИЋ I:
Мајде не, никако, ни дао тега бог!
ну ћеш наћ инако, кад чујеш наш разлог.
Ми ти смо у ови још јучер дошли луг; 235
туј ову гди лови замјери један друг;
докли он к нам дође да нам туј ствар рече,
њекуда тај пође и веће утече;
туј сваки одлучи, докли се животом
на поли разлучи, искат ју; и по том 240
кад туј већ никуда не море бјежати,
тада се од труда постави лежати;
туј они слидећи не вилу нег звијери,
њешто их по срећи на ову намјери
узму т' ју туј паке како све[20] ствар нашу; 245
овој ти до длаке праведно све кажу.[21]
Ето смо сада те за судца сви хтјели,
чин' да нам вил врате, ку нам су узели.
СТАРАЦ:
А сада госпоје потихо реци ти
разлоге све твоје, немој те срам бити. 250
ВИЛА:
Ако ме вишњи бог слободну на свит дâ,
хоће ли ки разлог да сам ја њим сада
робиња и слуга? реци ми судче мој.
Јаох је ли вил друга несрећна овакој?
СТАРАЦ:
Укратко госпоје рекла си довоље, 255
и сцијеним ја твоје разлоге најбоље;
али бог и нарав замани не створи
најмањи један мрав, ни траву у гори;
не би ли даке гријех у твому виђ' суду
тај љепос изван свијех да стоји залуду? 260
ВИЛА:
Поколи никога не имам што жељу,
не мислим нег бога служити, ја т' вељу.
СТАРАЦ:
Како тој може бит, реци ми забога,
да ти нећ' обљубит од ових једнога?
Оди ћеш ти сјести уза ме један час, 265
а тî ће извести сви танац туј прид нас;
ако ти угодан ки буде од овијех,
тај да ти буде дан; тим добро гледа' свијех.
А сада вам драга ако је имати,
сви прид њом једнага почните играти. 270
Овди се ухвате играт и сатири и млаци, пак свршивши танац, вили говори
СТАРАЦ:
Ото си вило свијех видјела најбоље;
обери, како т' ријех, који ти је од воље;
иштом рец' сада ти: ја хоћу онога.
ВИЛА:
Јесам ли рекла ти: на свијету никога?
СТАРАЦ
видећи гди вила иште слободу говори:
Покли ју вишњи бог слободну сатвори, 275
није пут ни разлог да она вам двори,
најлише у овој приславној дубрави,
замјерно бог у кој слободу постави;
оди се није сила никому до данас
најмања згодила, него ли свака чâс; 280
оди бог дао јес по својој милости
мир, покој, здравје, чес, весел'ја, радости.
Цјећ тога ја сада молим вас, немојте
чинити тијех свада, нег мирно сви стојте
и пођ'те ловећи, тер ћете море бит 285
наћ вилâ по срећи, ке вас ће обљубит,
једа вам свијем бог дâ у овој дубрави
живјети од сада весело у слави.
Сврха.
