Колико је ово до Новога —
седамдесет и седам градова —
све је Иве дјевојке љубио,
само није Анице дјевојке,
Ана му се уватит не даде. 5
У Ане је мудра мајка била,
а у Иве још мудрија сеја.
Она Иви тијо говорила:
»Ој, мој Иво, мој брате рођени,
ти се сплећи ситно од петеро 10
и обуци сејино одијело,
па га иди за град ружу брати,
ружу бери, другарицу зови:
Ајде ’вамо, другарице Ано!«
Кад је дошла другарица Ана, 15
он је уз’ма по тану појасу,
па ју баца у дебели ладак,
Још говори Аница дјевојка:
»Пирни, вјетре, из дебела лада
и однеси мојој мајки гласе, 20
да ме љубе змије и гуштери!«
