Књигу штије Ерцеже Стипане

Извор: Викизворник


[Књигу штије Ерцеже Стипане][1]

Књигу штије Ерцеже Стипане,
књигу штије, грозне сузе лије,
гједала га Анђуша сестрица,
па је свому брату бесидила:
„Окле књига, огњен изгорила, 5
када те је тако расцвилила?"
„„Пројди ме се, драга селе моја,
ова књига о' Стамбола града,
од онога силенога цара,
који мене на мејдан позивје, 10
да му имам код Стамбола дојти,
ако нећу до Стамбола дојти,
он ће дојти моме билу двору,
одни' ће ми круну и краљество
и још с тога на рамену главу. 15
Скоро сам се, селе, оженија,
љуби нисан ни лица љубија.""
Бесиди му Анђуша сестрица:
„Ја ћу твоју заминити главу,
једна нас је породила мајка, 20
једнога смо срца јунашкога;
Подај мени све твоје одило
и подај ми сабљу димискињу
и подај ми дебела ђогина,
па ћу појти до Стамбула града." 25
Али му се друго не могаше,
већ јој даде све своје одјјело
и даде јој сабљу димискињу
и даде јој дебела ђогина.
Пак је Стипан сели бесидија: 30
„Врло ми те моја жао, селе,
да те више никад видит нећу,
нити тебе, ни мога ђогина.
Када, селе, код Старнбола дојдеш,
у авлију утирај ђогина, 35
и заседи турскин обичајен
и запали дугога чибука,
познат ће те царе по авазу,
окле јеси, од којега града."
Како рече, Анђуша учини. 40
Када је је царе угледао
хитре своје слуге опремио,
па је воду на горње чардаке.
Када дојде цару силеному,
поклони се до црне земљице, 45
па је царе Анђушу упита
и од Босне и Ерцеговине
и о' пушке и о' десне руке.
о свем млада уми бесидити,
ал је царе слугам говорија: 50
„Чини ми се да Стипане није,
већ Анђуша његова сестрица,
јер узвија,често трепавицом;
Водите је у горње,коморе,·
вадите јој свилу и кадифу 55
и још томе све жежено злато,
ако буде кићена дивојка,
узимат ће свилу и кадифу,
ако буде Ерцеже Стипане,
он ће питат праха и олова 60
и картије књиге нешарене,
ситне зоби за свога ђогина,
како може друмом путовати."
Када чује Анђуша дивојка,
она тада слуган бесидила: 65
„Ој Бога ван ви цареве слуге,
а ја нисан кићена дивојка,
већ сан јнак Ерцеже Стипане,
подајте ми праха и олова,
и картије књиге нешарене, 70
ситне зоби за мога ђогина,
да ја могу друмом путовати."
Другу јој кавгу наметнујо,
другµ кавгу од Стамбола царе,
сву је своју војску искупија 75
на стамболско поље изводија,
да му нека бегуниса војску,
залети се млада проз јунаке,
као јелин од године дана
и цареву бегуниса војску. 80
Трету јој је кавгу заметнија,
да 'ко буде Ерцеже Стипане,
да ће пливат мора дунбокога,
али јој се друго не могаше.
„Језус!" - рече, на ђогина кљече 85
и заплива мора дунбокога.
Кад је млада на обалу дошла,
црне своје повадила косе,
па расипље црне плетенице,
досижу јој до црне земљице 90
и биле је повадила дојке,
на срамоту цара стамбулскога.

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг



Референце[уреди]

  1. 40. Зларин, 23. IX. 1955. Казивала Ане Алекса род. Вуков, рођена 1898. у Зларину. Ибид., број пјесме 35. Варијанте: погледај у збирци "Љуба Иванова" умотвор бр. 39. и њему нанизане инацице на стр. 292-293.

Извор[уреди]

Олинко Делорко: Народне пјесме отока Зларина, "Народна умјетност", 1980, књига 17, стр. 317-319.