Знам, добро једино, да желиш, цвијете мој,
узазнат истино што чини верни твој.
Нередно свеђ цвили твој слуга, госпоје,
одкад се одили љепости од твоје.
Сред огња у леду живот свој борави,
није му слас у меду, ни лијека у трави.
Опусти њега сан, а смртно заспо је,
није му био дан, сунце му мркло је;
радос му дотруди, а жалос обљуби,
и тебе чим жуди, сам себе изгуби;
к теби свеђ жели доћ, тебе свеђ вапије
или је мркла ноћ, бијели дан или је.
Чим гласим пораз љут ја гласом тужниме,
ево ми свака љут одпијева тве име.
Тим смамљен с имена узиштем сред хриди
једа се љубљена мâ душа гдје види.
Тер почнем вапити: О горе камене,
немојте, вај, крити све добро од мене!
Не кри'те, вај, мени пожуду сву моју,
мој живот љубљени, слатку му госпоју!
Ну вапећ залуду тебе, јаох, ку желим,
драгу му разблуду, сам себи узвелим:
Ето сам себе ван у овој пустоши,
кô може бити стан милој мој раскоши.
Ишти њу сред цвијетја, у дробној травици,
у скуту прољетја, у ведрој даници.
Тим јутром кад дзори тер јасна даница
бијели дан отвори с вјеначцем ружица,
запјевам: Ево је, ево је с источи,
ево ме госпоје, јасне су ње очи!
Познам је заисто, није оно зрак сунчани,
нег злато причисто, му младос кијем зани;
ружице румене нијесу оно, неголи
усти ње медене, кијем бисер околи;
није оно лијер прибијели ни рано цвјетице,
негли врат весели, ње прси и лице.
Пак ми се догоди познати да дзора
свијем цвијетјем ке плоди сред поља и гора
не сличи подпуно љепости теј твоје,
честита мâ круно, једина госпоје.
Ер посмијех љувени ки ми рај отвори
није наћ моћ мени у цвијетју и у дзори.
I да још обађох све што је под неби,
тву љепос не нађох нег самој у теби.
Тим тужан останем без ниједне радости,
тужити нег станем: вај мојој младости!
Вај мени у вике, вај по све дни моје
без рајске ме дике, без миле госпоје!
Тач јељен уставши болестим приљутом,
када га раздружи ки ловац с кошутом,
јестојске најслађе и воде студене,
мрзи чим не нађе траг драге љубљене.
Ах, да су блажени и увик весели
дрази они љувени кијех љубав не дијели.
Негли свеђ прибива драг с драгом љубави,
тер сваки ужива и у сни и у јави.
Прозорје прем бијеше јутроска прид даном,
када се зажеше ме очи труднијем сном;
ето у сну тад дође млађахну ти мени,
љубљена госпоје, покоју медени;
врат мени околи, пака ме целова.
Питах те: Одколи сад иде љепос тва?
Разблудно ти рече: Ево тва разблуда,
одкад ти утече, слиједи те овуда.
Знала је, мили мој, знала је, мој браче,
да цвили живот твој без мене и плаче.
Знам да си смагнуо ме усти медене
одкад си бјегнуо, верни мој, од мене.
Дочим ти слатко брах цвјетице сред усти,
уто се разабрах и сан ме опусти;
тамо амо погледам, свуд свраћам ме очи
једа гди угледам ме сунце с источи.
Пак кликнух: Ево би кон мене ти саде...
Тко ми те уграби? Ко ми те украде?
Тко мене у тузи остави и смећи?
Тко ли ми загуси срдачца дио већи?
Два бисмо, сад сам сâм, с тобом бих, тебе нî,
ја исти ја нијесам, није мене у мени.
Чим тако болујем незгоде, вај, моје,
ето ти зачујем славица гди поје.
Рекох му: Ну постој, птичице мâ, сада,
славицу мили мој, спјевоче ливада!
Бити ће лијепи дар, весела птичице,
буди ми поклисар до моје диклице.
Лијепи уздар бити ће да жељет није већи,
драго те примиће разблудно гладећи.
Неће те пустит, знај, славју, мâ љубави
докле ти огрљај бисерни не стави.
Реци јој: Мâ дзоро, јад пусти чемерни,
доћи ће ускоро Миљенко твој верни.
Без тебе жалостан, цвијете мој једини,
сваки се њему дан годиште доћ чини.
То ли нећ поћи ти, птичице мâ мила,
дај ми хтјеј подати брзахна тва крила.
Ја ћу их припети жељној мој младости
да хрло одлети жуђеној љепости.
Нека се не желе срдачца стрављена,
нег да се веселе разблудно здружена.
I да се не гине ни копне нередно,
нег да се сједине двије душе заједно.
Пристани, листе мој, пристани казати
мој драгој расап твој, ки тијем се не крати.
У дугој бесједи није лијека твој рани,
горе се нег зледи, зато већ пристани!
