Дојаха’ је кнеже Јуре на брзен коње,
преда њ стане његва љуба липа Аница.
»Даље стани, липа Ане, неверност моја!«
»»Чин сан ти се зневерила, кнеже Јуре, ја?««
»Ти си мени пољубила брајна мојега.« 5
»»Не веруј ти, кнеже Јуре, ча ј’ мајка рекла.««
»Моја мати добра жена не ће криво рећ.«
»»Твоја мати добра жена криво је рекла.««
»Ходи, ходи, липа Ане, билу камару,
и простирај меју нама билу постељу.« 10
Тр за њом гре кнеже Јуре свитал меч носи.
»Пусти ме ти, кнеже Јуре до три ричи рећ.«
»»Реци, реци, липа Ане, и до четири...««
»Ходи, ходи, драга мајко, билу камару,
видити ћеш липу Ану круто рањену.« 15
»Ча си чини', ча си дела', кнеже Јуре млад?«
»»Мучи, мучи стара мајко, ’се си крива ти.««
Зајаха' је кнеже Јуре брзога коња,
и спројаха' прико поља у чрну гору.
Потпуха’ је хладан ветар ’з поља и горе, 20
однеса је брајном Ане тужне гласове.
Шли су за њим прико поља брајни Анице:
»Помоз боже, кнеже Јуре, липи сватјо наш!
Ча нам дела, ча нам чини сестра Аница?«
»»Добро дела, добро чини боље не море; 25
белим телом земљу гноји, чрну земљицу,
белим рукам’ срце држи, срце, срдашце.
Чрним очим’ звезде броји, звезде, звездице.«
»Када она земљу гноји, гноји је и ти,
када она звезде броји, броји ји и ти.«« 30
