Дјевојка је ведро небо клела:
Ведро небо, два табак ћагета,
Двијц звиезде, два пера лабуда:
Сјај мјесече! мрки мурећефу,
Да ја китим књигу на кољену: 5
Ах! мој драги, што ми гдје недођеш?
Или су ти пути каменити?
Или ти је навалито море?
Али си се у благо занио?
Али си се љепотом понио? 10
Ал' те боли руса глава твоја?
Ал’ ти стара неда доћи мајка?
Али си се другом оженио? —
Драги драгој другу одписује:
„Нит’ су мени каменити пути, 15
Нит’ је мени море навалито,
Нит’ се јесам у благо занио,
Нити сам се љепотом понио,
Нит’ ме боли руса глава моја,
Нит’ ми смета остарјела мајка, 20
Нег се јесам другом оженио.
Кун’ је драга! и ја ћу је клети:
Што је у мајке руха сакупила,
За тобом га у јаду дерала!
Што је у мајке водице попила, 25
У мене је у сузам пролила!"
