Касандру млађахну вишњи бог прослави
и дух јој надахну, да право све прави;
а ти њој сам боже приказа толик дар,
који се не може процијенит никадар,
зламен'је да свако праведно буде ријет,
без сумње тутако што ће доћ на сај свијет.
А заман све бјеше Касандри кликоват,
зач ниткор не ктјеше истину вјероват.
Најлише кад власе скубјеше на глави,
тројанске поразе кад с распом објави,
душицу дијелећи од туге и јада
скончан'је видећи тројанскога града,
радости све своје тер у плач обрати,
тај расап од Троје кад поче збрајати.
Ах коли жалосно бјеше ју видјети,
јадовно и грозно кад поче цвијелити!
Тај тужба не би ман, нер ли се све стече,
Касандра не у сан нер јави што рече;
радости минуте тер се све забише,
зач сузе приљуте туђер се пролише,
о боже, зач Троја сва се дном обрати,
крвава рад боја, размирја и рати;
и тамо гди бјеше под Тројом толик бој,
сва поља по[п]лише у крви витежкој.
Ако ме тко пита, за дјело за које
та је крв пролита под мири од Троје,
најманши тер камен у зиду не оста цио,
који није жив пламен у пепел обратио,
а много госпоцтво, што бјеше остало,
све се да у робство велико и мало:
Омеро ље прави и свак тој говори,
с јадовне љубави да Троја ље згори,
и узрок би Елена, ку љубав посвоји,
травица зелена да расте по Троји;
мнози тер, боже мој, под Тројом ки бише
којим се не зна број, у крви поплише.
Елене зач лијепос и урес избрани
имал је туј кријепос јадовне љубави,
нека се у пољу рад тога уреса
краљеви искољу и мноштво витеза.
Ер љубав проклета краљевом притужи
тер се тај освета у расап обслужи;
бољезан и жалос тер бјеше толика,
под Тројом гди младос пониче разлика.
Јаох тере до данас жалости рад ове
од Троје тужан глас по свијети свуд плове,
чувена зач не би Касандра дијева тај,
ка кличе по себи и рече: Троји вај,
вај краљу од Троје и твојој опћини,
владан'је што твоје и твој град расчини.
Вратите, вратите Елену ви сада,
а себе схраните од туге и јада;
ер да ју повратит нећете без боја,
дном се ће обратит у гори сва Троја;
напокон Тројани што живо остане,
бит ћете прогнани свуди по све стране.
А не би заман тој, Касандра што рече,
нер ли се боже мој до конца све стече.
Јаох даке узрок би Елена гиздава,
да се тач погуби тројанска сва слава!
Ар вишњи мој боже, носећ лук и стриле
Купидо приможе од свијета све силе,
о боже, тер мали сада се находе,
ки нијесу познали љувене зле згоде,
хотећи да служе љубави проклетој
тер цвиле и туже кратећи живот свој.
Тијем Троја славан град нада све остале
оћути толик јад и тужбе не мале,
расап тај трпећи, за ки се може ријет,
да ће тај глас тећи доколе тече свијет.
Од које и данас за биљег притужан
види се расап вас јадован и ружан;
и у распу у тому гди је мртац без броја
каже се [с]вакому, што је била прије Троја.
А расап ниткоре, о вишњи боже мој,
процијенит не море, нер тко је видил тој;
најлише најлише, гди вајмех жив ками
јадовно уздише вас полит сузами,
од тужбе толике од труда и од ваја
храбрене бојнике гди у тужби побраја;
мноштво још младости, од ке се не зна број,
храбрено за дости која је била бој.
Вас исток тер такој до сунца запада
од Троје крвав бој у пјесни уклада,
а заман свак труди складаје те пјесни,
покли су сви суди с толиком бољезни
с расрдом свијех бога судили вајмех тач,
да Троја небога сврне се сва под мач;
да се тач обори, да исток и запад
у пјесни говори: погибе славан град.
Ај боже, ај боже, а сада расап тај
опета не може поновит вас свијет сај!
