Пређи на садржај

Кад су Турци Котар заробили

Извор: Викизворник

* * *


[Кад су Турци Котар заробили][1]

Кад су Турци Котар заробили,
заробише Јанковић Стојана
и њега и Илију млада,
обедви и' Турци заробили
и повели Стамбулу биломе. 5
У Стојана оста љуба млада,
љуба млада од недиље дана,
у Илије оста љуба млада,
љуба млада од петнајест дана.
„Ево има девет годин дана, 10
девет годин, десета настала,
ни Стојана ни од њега гласа,
ил је умра ил је погинија«.
Пак је Стојан Или бесидија:
„О Илија Богом побратиме, 15
сутра нам је петак турски светац,
иде царе с Турцима у шетњу,
а царица с булон пити вина,
Иле, кради кљуце од крајздора[2],
ја ћу красти кљуце од ризнице, 20
пак се добри добавимо коња
и доброг се добавимо блага,
побигнимо у Равне Котаре."
Што су рекли, то су учинили,
добри су се коња добавили 25
и доброг се блага добавили,
побигоше у Равне Котаре,
кад су дошли у Равне Котаре,
пак бесиди Јанковић Стојане:
„О Илија, Богом побратиме, 30
ти га иди билон двору свомен,
ја ћу Стојан винограду момен,
винограду моме рукосаду,
ко га реди, ко ми га управља!"
Кад Стојане винограду дојде 35
он у њему стару мајку најде,
гдино цвили и сузе пролива
и виноград сузама залива.
Божју јој је помоћ називао:
"Бог помога старице невојна, 40
што га цвилиш, која ти невоља?"
„„Ја га цвилим, јер ми је невоља,
имала сам мог Стојана сина,
кад су Турци Котар заробили,
заробиИи мог Стојана сина, 45
и њега и Смиљанић Илу.
Ево има девет годин' дана,
девет годин', десета настаје,
ни Стојана ни од њега гласа,
данас му се разудаје љуба, 50
у двору му кићени сватови,
па га цвилим, јер ми је невоја."
Кад је Стојан мајку разумија,
пак је својој кући полетија,
полетија кајно сокол живи 55
а у двору свате затекао.
Божју им је помоћ називао:
„Бог помого, кићени сватови!"
Они су му Бога прихватили,
и чашу му вина наливали. 60
Кад се Стојан вина понапија,
кићенима сватин бесидија:
„Боран вама, кићени сватови,
је ли тестир да запиван овдје?"
„„Јесте тестир, а зашто, да није!"" 65
Пак запива Јанковић Стојане,
пак запива из грла танкога,
гласновито, али танковито:
„Гњиздо вила тица ластовица,
гњиздо вила девет годиница, 70
девет годин, десета настала,
к њој долети живи зен-соколе,
од столице цара честитога,
па јој не да да развије гнизда!"
У то га је припознала љуби, 75
пак дозивље заовицу своју:
„Заовице, рођена сестрице,
ево т' брата господара мога."
Сви сватови мукон замукнуше,
ал' не мучи Јанковић Стојане, 80
већ дарива кићене сватове,
ком кошуљу, ком свијена паса,
младожењи рођену сестрицу,
за намисто своју вјереницу.

Датотека:Мурат Сипан вињета.јпг


Референце

  1. Зларин, 25. IX. 1955. Казивала Ане Алекса род. Вуков, рођена 1898. у Зларину. Ибид., број пјесме 41. Варијанте: погледај у збирци "Народне пјесме отока Хвара" умотвор бр. 1. и њему нанизане иначице на стр. 569-571. Међу тим иначицама има и рукописних.
  2. То јест од шкриње у којој се чувају крупни златници „Цроиx д'ор".

Извор

Олинко Делорко: Народне пјесме отока Зларина, "Народна умјетност", 1980, књига 17, стр. 326-328.