ПЈЕСАН XI.
Кад годир мјесто ја споменем и вриме,
кад најприје вил моја љувено рани ме,
с толиком радости у срцу мом будем,
да сваке горкости од свијета забудем,
паче се узвисина толико у себи 5
у тај час, да се мним у вишријих на неби,
видећ да научихи срид славне дубраве
у којој рођен бих, што је пут од славе.
I речем: „О мисто блажено на сај свит,
ништор вик нечисто не могло к теби прит, 10
нег свитло сунце згар и хладак примили
сваку ти вазда хар ку желиш творили,
и воде небесне и облак мили уз тој
гојили т' уресне зелени и плод твој!"
Тој рекши, слидим пак: „О вријеме наредно, 15
не стри ти споминак забитје вик ниједно!
Ја се онда промијених: што љубих, сад мржу;
и велми што сцијених, за ништор прем држу."
