Кад живот мој пође на службу љувену
од ове госпође, срдце ми повену,
желећи ње дику, којојзи у вас свит
не нађох прилику, јакино руси цвит;
тер ставих сву крипос и памет, желеће 5
како бих ње липос удворил ја веће.
I зачух да вира нада све јур слави
желин'је тко тира од ове љубави;
зато јој праведно у вири послужих,
тер с виром заједно и правду садружих. 10
Ну виђу, поможе свакому вирну бит,
а мене, мој Боже, вира ће погубит;
јер што се зарекох, оно ја све слидим,
тер смртни труд стекох гди хари не видим.
Праведнај зач вири анђелски ње урес 15
по тегу не мири, која свîт вриједна јес;
тер образ и коси ње липос гиздава
од мене поноси, нека ме скончава,
нека ме расузи, нека ме расцвиља,
нека ме у тузи [с] животом раздиља. 20
Који чтиш знати мож чеса диљ тој твори
нег да ме већма још у жељах измори,
и да јад врх мене умнажа сваки дан,
од кога спомене одбише мени сан.
Вазе се мој покој, вазе се мир мени, 25
тер сконча живот мој у тузи љувени;
ово ја умиру, ово ја смрт просим
за правду и виру госпоји ку носим.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
