ПЈЕСАН X.
Ка срића би моја и милос они дан,
кад дивнијех госпоја замјерих скуп сабран
прољетни дан зором у густој дубрави
ка расте под гором крај мора у слави?
Свака њих љепотом Венере јес иста, 5
а часним животом божица причиста.
Нигдир се таки збор не скупи, одкле зрак
сунчани свијети згор и прид њим гине мрак.
Једна њих ке образ би ми драг над свима,
свеза ме у тај час веселим очима. 10
Ниткор се вик толи слободи драгој рад
не оћути, ја коли сужанству мому тад.
Зач она тој створи да веће за све дни
поштено разгори љувен плам у мени,
нека се речење поврже већ оној: 15
„не може поштење с љепотом стат у гој."
Зашто је истина већа, да мало крат
љепота једина с поштењем има рат.
