Плач'те, очи тужне моје,
докли дође смрт нам згара,
цић ер врата бог затвара
тим, ки у гриху свеђер стоје.
Вазда ће се на свит правит,5
да немудро има знан'је,
тко узбуде све уфан'је
у земаљске ствари ставит.
Уставит се вик не може
липос, младос, живот, дика,10
ну све бјежи како рика,
којој дажди влас умноже.
Све је, вјеруј, ница пало,
штогодир се игда труди,
луд је чловик, који жуди15
ствар, ка на свит трпи мало
Умножит бих вазел, прави,
злато, тај ки све огњем ради,
а у тој дође изненади
тер га златом смрт растави20
Своје живљен'је вазда прође
с начиноме веома злиме,
тко има вријеме, и пак вриме
чека, докле друго дође.
Ох колицих приварити25
буде, тер се пак дух боли,
ови живот, који толи
ми желимо све живити.
Мнози одлуче сву злед худу
оставити и зла дила,30
ну кад дође смрт немила,
уздисат је пак залуду.
Тим болимо грих на свити
свим бољен'јем покорниме,
ер кад нам се узме вриме,35
"јаох сагријеших!" ман је рити.
Тере вишњој згар крипости
вријеме ово, ко имамо,
све на службу верно дамо,
нека нашу злед опрости.40
Неће чин'т' нас стат за врати,
да се у гријеху живот страје,
ере тому, ки се каје,
вијек му милос бог не крати.
