Јурве су седам лит, госпогје избрана,
одкли ја стах дворит' тва лица сунчана,
и ниједне радости не стекох при теби,
ком бих се задости блажен зв'о под неби.
А што би право бил', твоја зна љепота, 5
да будем издворил тој вриеме живота.
Ер да сам за плату, како т' сам бил на хар,
твој слуга у злату, звал бих се краљ и цар.
Ја тога ничеса не питах за службе
ван твога уреса и драге тве дружбе. 10
Урес твој љувени, тве мило сдружење
плата су бил' мени за верно служење.
Тој исках сва љета и би ме жељење,
не благо од свиета ни драго камење.
Тим кад би хотила пријат' ме у дружбу, 15
тежим би платила вас мој труд и службу.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
