Ливада се уресила
с бјел’јем цв’јетом и руменим;
тудар јунак коња језди,
тој ливаду копљен мјери,
пригнујо се, убро цв’јетак, 5
убро цв’јетак, свио в’јенац,
на главу га поставио,
па проклиње тој ливаду:
»О проклета тој ливадо,
ка’ у теби моме нема, 10
младе моме, ни дјевојке,
ка би в’јенац ној носила,
моју младос проводила.«
Ал му нешто вели ж дуба,
тихи славић од разума: 15
»О младићу прем гиздави,
ти не куни тој ливаду,
ливада ти није крива,
сврни коња пут иштока,
пут иштока сунчанога, 20
срести ће те добра срећа,
б’јела вила и ђевојка,
узми виле за сестрице,
а ђевојке за љубовце.«
