Језиче лаживи, покли ме сад изда
веће час не живи при мени од сада;
замукни каменом, зарасти драчами,
кад прид вил љувеном ти мене засрами;
кад прид мом љубави мњах с тобом славу стећ',5
тад ме ти остави, и не умје слова рећ'.
Ну љубав узрочи, да позна вил моја
у поглед од очи, што тужан ћутим ја.
Разблудни језик свој одриеши проћ мени
и поче овакој велит': мој љувени, 10
досле те за роба држах свегј притужна,
од сад се подоба, да сам ја тва сужна;
под моје одлуке досле би твоја влас,
а у тве сад руке спушта се моја час.
Ер хитри твој поглед у срцу мом створи 15
горућ плам студен лед једнако да гори,
тер се већ рвати ни'е мени проћ теби,
нег' ти се сва дати одлуком од неби,
и веће који дан сасма ћу твоја бит',
нека тач несрећан не трудиш на сај свит. 20
Тим љубав, вид очи славит' ћу све вриме
с којих ми узрочи жудјено добро ме.
А ти већ не живи, по теби кад мени,
језиче лаживи, у ничем боље ни'.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
