Јелинка од луга пас кад га затече,
умиљен јак слуга чловику дотече;
поља и луг остави, туј к ловцу буде прит,
колико да прави: "Не дај ме псу ранит!"
мнећи се небавац ода пса убрањен, 5
ну туђер од ловац љуто би израњен.
Немила тач љубав мени пут притече:
"Да с' тврђи него лав, сужан си мој - рече -,
ер хоћу да слиједиш овуј вил код мене
и личцем да блиједиш од жеље љувене." 10
Чувши тај чудан глас, вас личцем проблидих,
а стрну сваки влас, туј вилу кад видих,
ка с луком сјеђаше просувши стрелице,
тер винчац вијаше на русе косице.
Почех се тер кобит, сам себи говоре: 15
не море т' нег зло бит, тужни ја неборе!
Ма ну се упутих од страха зло мрећи,
туј вилу заупих из гласа молећи:
"Мој цвите златом свит тер винче бисерни,
немој ме дат стравит љубави чемерни." 20
Још не бијех из усти добро рич испустил,
чемерну јур пусти тај вила на ме стрил.
Сконча раном срце ка не има лика,
ни пријат још смрце не море ни вîка.
Затој се ја болим, затој се снебивам, 25
умријети тер волим, да с миром почивам.
