Јелен пасе по зеленој трави
У шумици гдјено извор плави.
За дан пасе, а за дан тугује.
Мислећ да му драга већ болује.
Њега гледа из планине вила, 5
Как’ уздише плачућ гдје је мила:
„Ој јелене, моје шумско звиере,
Кам’ је твоје јучерње весеље?"
Тужно јелен вили одвикује:
„„Да си драгу циели дан ’звикује, 10
Послао сам си кошутку по воду,
Јер је она најбржа у ходу.
Ал’ кошутка натраг не долази.
Акпрем сунце трећипут залази.
Ил је драга за горицу зашла, 15
Пак не правог пута натраг нашла?
Ил је драгу ловац опазио,
I оловом тежким уранио?
Ил се драга другом придружила? —
Бог ти д’о да никад моја била!““ 20
Ал кошутка у мраку долази,
Кад си јелен тужан стан полази.
Један другом весел’ напрот иде.
Радујућ се што се опет виде.
Јужно-словјенске народне попиевке (Цхансонс натионауx дес славес де суд.), Већим их делом по народу сам скупио. Укајдио, гласовирску пратњу удесио, те изворни им текст придодао Фр. Ш. Кухач. I књига. I свеска. У Загребу 1878. Књиготискарна и литографија C. Албрехта., стр. 11.
