Јарац у памети—Сганарелле оу ле Цоцу имагинаире/7
| ←Шена шеста | Јарац у памети Писац: Жан Баптист Поклен Молијер Шена седма |
Шена осма→ |
Коштица: Насврху ево нас овди у Дубровнику; ма, госпару, ако ми је допуштено, хтио бих вас молит да ми речете једну ствар.
Џоно: Е бен, говори.
Коштица: Али је враг у теби тер не ћутиш нимало труде које смо имали од назад осам дана? Од јутра до ноћи вјаџамо; пака да смо јахали коње, ма онаке кароње које је ваљало на свак час бости острогом, пак би узели трусат да су нас сасвијем разгрухали. Ја за мене ћутим све кости притучене, без да говорим што ми се на једному мјесту, кога нећу именоват, још горе догодило, тер ми дава јако фастидио; а сада кад смо аривали овди, колико да није било ништа, излазиш надвор без да си имало починуо и без узет àлмено један бокун за покријепит се.
Џоно: Ова савишња моја преша не има нимало бити хуљена. Пир моје лијепе Јеле подбунива немало моје срце; ти знаш колико је ја љубим и хоћу прије ичеса од когагод и обазнат више овега за мене смртна гласа који се просуо од ње удадбе.
Коштица: Тако је, ма штогод добро изјестит и покријепит се било би ти од
потребе џусто, госпару, за моћ се отит ћаришкат и изнаћ како иде ови посо; и твоје срце нашло би се снажније за причекат коју злу срећу која би те могла допастит. Ја судим по мени, зашто најмања дизграција, кад ми исе догоди на празан стомак, ончас ме обати; ма кад сам што добро изио, резистим на свеколико, и највећа која ми се може догодит, не може ми да одоли. Вјеруј ми, намлати се прво добро за бит справан супроћ свему онему што ти може донијет добра али зла срећа; и за затворит врата да не може уљестит у те ништа што те не делекта и што би ти могло узроковат коју болес, запечати стомак с једне дваес купа добра вина.
Џоно: Нити бих умио, нити бих мого ишта јестит у овему бићу.
Коштица (збанде): Бонте, ја како се находим, крепах од глада. (Госпару) Кад би хотио, госпару, објед, био би ти справан сад ончас.
Џоно: Наредивам ти да мучиш.
Коштица: А ја сам само гладан, и друге муке не имам него видјет да
Џоно: Ја имам штогод што ми узрокује болес и муку без да ми глад и на памет дође.
Коштица: А ја сам само гладан, и друге муке не имам него видјет да једна луда љубав сва је твоја мисо.
Џоно: Пусти ме обазнат штогод од оне која је сва моја љубав и, без веће ме инквјетават, пођи јеђи ако хоћеш.
Коштица: Не проговарам друге кад ми један госпар коју ствар наредива, него га идем ончас служит.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|