Јарац у памети—Сганарелле оу ле Цоцу имагинаире/23
| ←Шена двадеста и друга | Јарац у памети Писац: Жан Баптист Поклен Молијер Шена двадеста и трећа |
Ламбро: Што те доводи овди, сигнор Ренардо?
Рено: Ствар која ме веома утишти. Јутрос сам је обазно и која разврзива сасвијем ријеч коју ти сам дô. Мој син, од кога је твоја кћи примила вјеру, без да се ико мого ставит, јес четири мјесеца да се потајно вјерио за госпођу Аницу, кћер госпара Јера Зврчоке; и, како ње рођаци и богати су и од велике куће, не могу се никако ухитит с њима, ни разврћ ову вјеру, и зато доходим овди...
Ламбро: Доспјејмо брзо. Ако без твоје личенце твој је син друговдје дô ријеч, не могу ни ја теби него приповидјет да и моја кћи Јела од назад њеколико времена од мене истога обећана је Џону, и који данаске вратио се пун крепости и складства из Италије; зато не могу жудјет ниједнога другога зета веће од њега.
Рено: Мени је јако драго да си њега изабро.
Џоно: Та твоја праведна пожуда с једном вјековитом честитостим окрунит ће мој живот.
Ламбро: Ход'мо одредит дан у који ће се пироват.
Илија: Је ли се игда разложи ти је вјеровало до мене да сам јарац? Видите
ли да у овему послу највећи биљег може ти чинит вјероват све инако него је? Зато свакому нека служим за изглед и кад узцијени да му се штогод догодило, нек се спомене од Илије; и баш да видите све вашијем очима, немојте вјероват ништа.
|