Јарац у памети—Сганарелле оу ле Цоцу имагинаире/21

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Јарац у памети
Писац: Жан Баптист Поклен Молијер
Шена двадесет и прва


Шена двадесет и прва
Лукреција, Јела, Илија, Франуша и Џоно


     Лукреција (Јели): Засве, госпо, да по нарави нијесам за казат се џиљоза савише, знајте са свијем тезијем да нијесам нимало луда и да видим како
све проходи: јес њекијех љубави које су веома зло виђене, и ви бисте имали на боље мјесто поставит ваше пожуде, а не приводит једно срце које је држа­но самој мени.
     Јела: То је навјештење јако лијепо проведено.
     Илија (Лукрецији): Није те нико тражио да овдје долазиш, потезаницо; дошла си се овде карат кад се она фата за ме и брани ме. Страшиш се међер да ти не одрене овега твога јунчића, твога вијоглава.
     Јела: Заисто, ето јој га ту, не цијени да ми така на памет доходи. (Пак
се обраћа и говори Џону). Ти видиш је ли ово лаж и говорим ти истину да ми
је веома драго чут ово што чујем.
     Џоно (Франуши): Што ми се с овијем хоће ријет?
     Франуша: На вјеру ја не знам кад ће доспјет ове стуцотине; од мало­прије друго не чиним него стојим једа бих их какогод ухитила, и колико их веће слушам, мање их разумијем: ја видим да насврху хоће се да ја уљезем овди по сриједи. (Улази меду Џона и Јелу). Одговарајте ми по реду на што вас успитам и пустите мене говорит. (Говори Џону). Реци ми што је, с чеса цијениш имат разлог тужит се на моју госпођу?
     Џоно: Тужим се да невјерница могла је прид друзијем мене оставит, да, кад сам чуо за мене смртни глас од ње пира који се справијо, дотрчо сам вас пун љубави за њом, и толика је била ова љубав да, са свијем што сам чуо, нијесам мога вјероват да се од мене заборавила; кад сам пака дошо и вратио се овди, находим је дје се удала.
     Франуша: Удала? за кога?
     Џоно (кажући Илију): За њега.
     Франуша: За њега?
     Џоно: Е, е, џусто.
     Франуша: Ко ти је то реко?
     Џоно: Он ми је исти данаске то повидио.
     Франуша (Илији): Је ли ово истина?
     Илија: Ја, ја му сам казо да сам ожењен овом мојом женом.
     Џоно: Јесам ли те малоприје нашо свега сметена дје држиш у руками мој ритрат и од кога си се учинио ти госпар?
     Илија: Право, ево га овдје. (Дава ритрат).
     Џоно: I реко ми си јоштера да она из чијега си га рука ти узео била је за те удата.
     Илија (кажући на жену): Тастаман, тако је, и ја сам га уграбио из ње рука, и без њега не бих био дошо у спознање од ње грјеховања.
     Лукреција: Што се ту зато имаш чеса тужит овди на мене? ја сам ти ритрат
нашла прид ногами каузало, и јоштера, кад иза твоје неправедне расрџбе према мени, била сам чинила онему госпару (каже Џона), кад се мало није принемого, уљестит у нас у кућу, толико се био промијенио у фацу, да ја нијесам могла познат да је он они кога сам била видјела у тему ритрату.
     Јела: Ја сам сама узрок била од свијех тијех пригода које су се пригодиле с тега ритрата, кад ми је пô сам по себи из руке онада кад сам се била принемогла (Илији) и кад си ме ти помого одвестит дома.
     Франуша: Видите ли, без мене ви бисте били јоштера запућени и имали сте потребу од ове моје засве мале памети.
     Лукреција: Моја сумња и моја страха није се још сасвијем разишла; и је ли по овему путу, али по другому, ја се страшим не бит приварена.
     Илија: Еј, овако најправије, вјеруј ти добро о мени, а ја од теби: ја више
могу изгубит него ти; зато добровољно учини ови погођај кога ти се нариче.
     Лукреција: Да само можеш остат у Турском и не вратит се првога пута отидеш ако што дочујем од теби.
     Јела (иза како је с Џоном полако говорила): Ах, небеса, ако је тако,
што сам тужна учинила? Ја имам поднијет покору од моје прешне колоре. Тако је, цијенећи да ми си био невјеран, узела сам за несрецну помоћ од моје освете послух мога оца и један час назада моје срце пригнуло се на једну вјеру од које ћу имат узрока за одрицат се свега мога живота; обе­ћала сам мому оцу и што ме највеће погубљива... Ма га видим дје иде.
     Џоно: Не може ми се порећ од једне ријечи коју ми је дô.
 

Вињета1.пнг


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 347 година.