Јанко својој бесидио мајци:
„Жени мене, мила моја мајко,
Жени мене Ружицом дивојком!"
Али Јанку одговора мајка:
„Да ти бора, драго дите моје! 5
Не ће Ружа; дала би је мајка,"
Ал је Јанко мајци бесидио:
„Послушај ме, мила моја мајко!
Стери мени мекане душеке,
А под главом не мећи ми ништа! 10
Покривај ме шареним јорданом,
Пак поруши биле дворе твоје,
Пак заупи иза свега гласа:
„„Ајмех мајци, премину ми Јанко.""
То ће чути Ружица дивојка; 15
Ружица је срца милостива,
Она хоће мене походити."
Свога Јанка послушала мајка;
Стерала му мекане душеке,
Врло кратке и врло узахне, 20
А под главу не меће му ништа.
Покрива га шареним јорданом,
Пак поруши биле дворе своје.
Пак заупи иза свега гласа:
„Ајмех мајци, премину ми Јанко 25
То је чула Ружица дивојка,
Пак Ружица мајци бесидила:
„Пусти мене, мила мајко моја,
Да оплачем прву срићу моју!
Пусти мене до Јанкова двора!" 30
Ружици је бесидила мајка:
„Не ход' тамо, драго дите моје,
Јер је Јанко млада харамзада,
Страх је мене, приварит ће тебе."
Али Ружа за то и не хаје, 35
Већ узимље девет дивојака;
Свака има клобук од дуката,
Млада Ружа од девет дуката,
Пак одоше до Јанкова двора.
Свака клечи, гдигод која може, 40
Млада Ружа на прагу од врата.
А вели јој Јанкулова мајка:
„Улиз' у двор, драга неве моја,
Нестечена коли и стечена;
Мртав Јанко устати се не ће." 45
А вели јој Ружица дивојка:
„Бора теби, Јанкулова мајко!
I ти цвилиш, ама суза немаш."
Али јој је стара бесидила:
„Мучи, Руже, муком замукнула! 50
Откад цвилим и сузе проливам,
Већ би врутак-врило присушило,
Камо не би јадне сузе моје!"
Када ју је Ружа разумила,
У биле је дворе ушетала, 55
Пак му диже са лица махраму.
На то се је Јанко насмијао.
Кад то види Ружица дивојка,
Скокну млада да ће побигнути,
За њом тркну у кошуљи Јанко; 60
За билу је руку ухватио,
Пак је води у бијеле дворе,
А дивојке натраг отправио.
Кад је чула Ружицина мајка,
Тад написа листак књиге биле, 65
Тер је шаље Јанкуловој мајци:
„Коне моја, Јанкулова мајко!
Тамо ми је утва полетила,
I у твоје дворе улетила;
Пошљи ми је, драга коне моја!" 70
Али коне кони одговара:
„Истина је, драга коне моја,
Да је твоја утва долетила,
I у моје дворе улетила,
Мој ти ју је соко ухватио; 75
Тврдо држи, пустити је не ће."
Мирослав Алачевић, II, бр. 83. Из Макарског Приморја.
Хрватске народне пјесме, књига шеста, скупила и издала Матица хрватска. Одио други, Женске пјесме, свеска друга, Причалице и лакрдије, уредио Др Никола Андрић, Загреб, издање "Матице хрватске", Тисак дионичке тискаре, 1914. стр. 101-103.
