Изресла јела високо,
ширила гране до неба,
под њој је Мари постеља,
сваким је цвићем насута,
највише дробном муртелом 5
и с оном ружом руменом.
На њој ми Маре трудна спи,
не сми је нитко будити,
ни мила мајка са дома,
ни мила сека са воде, 10
ни мили бабо са горе,
ни мила браћа са мора.
Удрио витар са мора,
сломио грану од бора
и паде Мари на лице. 15
Марино лице нагрди,
Марине руке поломи.
Тужна се Маре пробуди
те стане клети зелен бор:
„О проклет био, зелен бор, 20
кој’ моје лице нагрди
и моје руке поломи!"
На бору сокол бијаше
те липој Мари говори:
„Не куни бора, Марице, 25
јербо ће теби дати Бог
да нећеш никад оздравит"!
