Из очи од виле ка љубко танцаше
Љубав лûк и стриле проћ мени меташе,
и тач ме раждеже, настриља и смути,
да ме смрт досеже у муци приљути.
Чим срце с теј рати топи се и пржи, 5
свака се моћ скрати, ка живот уздржи.
Веће дух у тај час иђаше из тила,
кад се чу сладак глас, гди спиват ста вила.
Онијем се забави, оћутив туј сладос
ка нова постави у њ крипос и радос. 10
Из прси не пође; жив сам ље, ако лик
с милости не дође, неће дуг бит мој вик.
По себи дано нî свим ранам зацијелит,
а огањ свеђ чини у пепел срце ит.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр. 242-243.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
