Паде соко Иви на раменца,
па беседи Иве Карловићу:
»Липа тицо, сивини соколе,
ча ти падаш мени на раменца?«
Ал беседи сивини соколе: 5
»Господару Иве Карловићу,
ча не видиш, ал не мариш за ме,
да м' је ливо пребијено крело,
а десница осичена нога,
како би ме, Иве, изличио?« 10
Беседи му Карловићу Иво:
»Липа фтицо, сивини соколе,
нут почекај, сивини соколе,
докле дојде петак турски светак,
мени дојду Турци на диване, 15
ја ћу с Турци турски диванити,
питати ћу ликарије за те
и тебе ћу, соколе, личити.«
Кад је доша петак турски светак,
сокола је Иве изличио. 20
Кад се стекло девет годин дана,
сваку фтицу ку ј’ Иво утио,
ту је њему соко уватио,
шол ни мого птицу ластровицу
за њон лети летњи дан до подне, 25
ал је и њу соко уватио,
у Ивине руке доводио.
Иво ј' липо сокола дариво,
дао му је од злата јабуку,
крила му је златон позлатио 30
а ноге му свилон пожутио,
па он злети з двора Иванова
и он пада на Будиме граде,
гледале га будимске господе,
зачуде се будимске господе: 35
»А мој Боже, чуда великога,
липе фтице сивина сокола,
кој’ га ’нако липо даровао!«
Беседи ин сивини соколе:
»Да ван кажен, будинске господе, 40
служио сан добра господара,
по имену Карловића Иву,
он ме липин дарон даровао!«
