IV

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
IV
Писац: Динко Златарић
IV


     Ово су Златаревићева книжевна дјела што су до нас дошла:
     а) у рукопису: Љубмир, пријевод Тассова Аминте у старијем облику, (било је штампано, али не знам, има ли игдје још који ексемплар ове књиге), и Пјесни разлике (свега 137).
     б) штампана: Пријевод Електре Софоклове, Љубмир у млађем облику, Пирамо и Тисбе, слободан пријевод из Овидијевих Метамор­фоза, Пјесни у смрт разлицијех.
     По Ђорђићевијем ријечима као да је било још много тога, али да се остало изгубило.
     Цријевић овако набраја дјела за која каже да зна:
     „Qуамвис аутем доместицис цурис дистентус, Мусас нихиломинус цолуит, егрегиамqуе иллyрицо идиомати операм дедит, qуа лингуа мулта едидит поемата елегантиссиме, ут интер праеципуос иллyрицае лингуае профессорес аб Арделио Деллабелла ин леxицо маxиме цоммендари меруерит. Хаец аутем ејус опера михи цомперта:
     1. Вертит иллyрице буцолицам фабулам Торqуати Тасси, цуи Амyнтас номен.
     2. Итем Елецтрам Сопхоцлеам трагоедиам еx граецо qуам лингуам цаллебат. Хаец ет алиа тyпис едита цомити Георгио Срино, Роцлулпхи Цаесарис арцхистратего, апуд qуем магно хонорис ет амицитиае лоцо хабебатур, инсцрипсит.
     3. Аморес Пyрами ет Тхyсбес qуод опус Флориае Зуззореае, поетриае56 Рагусинае дицавит, цуи етиам инсцрипсит Цаесарис Симонетае етрусца цармина qуае тyпис еденда суис сумптибус цураверат
Патавии, пауло анте qуам рецтор фуиссет институтнс, апуд Паулум Мејети57 MDLXXIX. ° Еандем об мортем марити Бартхоломаеи Песционии лугентем солатус ест ерудито ац елеганти поемате.
     4. Глиубимир, фабула пасторитиа, цујус еxемплариа мсс. еxтант.
     5. Либер Еротицон сеу Аморум; хујус qуоqуе мулта пер манус еунт еxемплариа.
     6. Јоцосум поема амицо амбитиосо, лонгиусцулум ест, сед лепидум ац фацетум мултоqуе сале цондитум.
     7. Либер вариорум поематум: цонтинет епиграммата, епитапхиа, епистолас.
     8. Либеллус царминум ин лаудем Флориае Зуззореае, qуем јам абсолутум ет праело паратум qуампримум ин луцем едитурум се еидем Флориае промиттит ин епистола qуа илли лаудатос Пyрами ет
Тхисбес аморес нунцупате qуод ан фецерит, инцертум. Италицас етиам Мусас еолуиссе Доминицум цонстат, сед нонниси пауца ејусмоди епиграммата суперсунт".
     Све ово што набраја Цријевић под осам бројева може се свести на оно што је сприједа казано. Тако пјесма (под бр. 3) којом Златарић тјеши Цвијету Зузорићеву ради мужеве смрти јамачно није
друго него кратка пјесмица овдје наштампана на стр. 154, 155; Љубимир под бр. 4 исто је што Аминта под бр. 1, само ће бити у старијем облику58; под бројевима су 5 и 8 Пјесни разлике; под бр. 6 Цријевић јамачно мисли на пјесму овдје наштампану на стр. 200—202; под бр. 7 мијеша Пјесни у смрт разлицијех и Пјесни разике.
    По свему овоме чини се да имамо од прилике све што је Зла­тарић у народном језику писао, јер о другоме чему нигдје нема спомена, а послије смрти негове син му је Михо са синовљом
љубави покупио што је остало у рукопису.
     Као преводилац, кад друге похвале не би заслужио, свакако је Златарић показао бољи укус него многи други Дубровчани, јер је из три језика умио изабрати три од најизврснијих дјела.
     Године 1580 лл.-ога августа (дакле мало дана пошто иступи из ректорске части) довршио је пријевод Тассова Аминте, дјела које са свијем својијем маханама остаје ипак врло драгоцјени камен у талијанској книжевности. Слатка и раскошна а уједно жалосна поезија боље се пристајала Тассову духу него пјевање оружја и војводе. Златарић је ову драму превео у Падови, и дао је штампати у Мле­цима још исте године 1580, дакле прије него се штампао оригинал (год. 1581 у млађега Алда). Аминта је писан год. 1573, те није чудно да је Златарић могао добавити рукопис. Овијем првијем
својијем пријеводом (што зовем Љубмиров старији облик или само Аминта) не бијаше задовољан, те га послије преради и тако га наштампа у истога Алда год. 1597 (ово зовем млади облик или
Љубмир). Промјена и поправака у језику има толико у млађем облику, да овдје није мјеста бројити их. I имена су сва преведена на наш језик, јер су у старијем облику остала талијанска имена Тирси и Елпино (Елпин). Поправљена су и њека мјеста (али не сва, види даље) у којима је први пут зло превео с оригинала (по свој прилици баш с тога што је био рукопис); тако у Аминти (ст. 798, 799) Тирси говори:
Ти мени сповиједаш све оно што цијењах,
за да те не сметам,
а Јела одговара:
Смео ме си, небој се;
у оригиналу стоји:
Тирси. Ту ми нарри
qуел ех' ио цредева аппунто; ор нон м' аппоси ?
Дафне. Бен т' аппонести.
У Љубмиру је поправлено (857—859):
Радмио. Ти мени сповиједаш све оно што сцијењах.
Једа се нијесам ја од тога био ставио?
Јела. Јеси.
     Ваља да је први пут Златарић у рукопису прочитао оппоси и оппонести мјеште аппоси и аппонести.
     Стихове 873—875 у Аминти говори Јела, а у Љубмиру стихове 935—937 говори Радмио, како и у оригиналу. У Аминти на њеколико мјеста мањка који стих, али се не може знати, јели то погрешка
сама Златарића или преписивача, види н. пр. на стр. 273 ; на стр. 275 изостала су три стиха (1024—1026 у Љубмиру); на стр. 287 изостао је један стих (1550 Љубм.) итд.
     Златарић се хтио приближити оригиналу у метру (види даље), али је у осталоме пријевод доста слободан, особито у корима, дапаче кори у трећем и четвртом дјелу нијесу пријеводи него оригиналне пјесме Златарићеве, а опет су у млађем облику посве прерађени или пре­иначени (види стр. 286 и 296). Још се на два мјеста наш пјесник посве удаљио од оригинала: 593—595 (Аминта 545—547) и 975 — 985 (Ам. 906—916). На првом мјесту у оригиналу Тирси (т. ј. сам Тассо) говорећи о Мопсу (у Аминти остаје име Мопсо; у Љубмиру је Смандељ) као о лаживом пророку, у дугом говору од 88 стихова који није ни у каквој свези са самом драмом, тужи га (а мисли на писца и критичара Спероне Сперони) што га је одвраћао да не иде на двор Алфонса II од Есте војводе од Фераре, и прихваћа ту пригоду да хвалама узвиси на небеса војводу и, под именом Елпина, његова љубимца Гиамбаттисту Пигну и цијели двор ферарски. Ово све није имало никаква смисла за републиканца и Дубровча­нина Златарића; зато у његову пријеводу Радмио (Тирси) каже да нема времена о томе говорити, те тако изостаје цијели говор. Није дакле, како је мислио Кукуљевић, Златарић оно изоставио „ради поманкања умјетничких израза", и ово изостављане није „на уштрб
цијеле драме". На другом мјесту Тирси (опет Тассо) чини парафразу Виргилија (ецл. I, 6—10) у 30 стихова кажући да му Алфонсо није ништа мање него Бог. Овакови погански начин говора у оно доба
није био необичан у Италији, и није се баш схваћао у правом смислу; али се јамачно на њ Кршћанин Златарић згрозио, те у пријеводу окреће смисао посве на друго, на вјеру и уфање у Бога, не баш
досљедно с Радмиловијем карактером, и на крају њекако мијеша славу рајску и земаљску. Има и мјеста гдје је Златарић зло разумио и превео оригинал а није ни доцније поправио, како у Аминти 741: „Не уми дат рану"; у Љубмиру 793: „Не умије ни ранит", а у оригиналу је: „Е нон саппиа ди ферире" (не зна да рањава), гдје је преведено као да је талијански: „нон саппиа ферире". У Ам. 826, 827:
Немој ти пак пронијет да ја ово говорим,
и јоштер нада све у пјесни не правим;
у Љубм. 888, 889:
Немој ти кому риј ет да ово ја правим.
Врх свега ја пјесни не чиним;
талијански:
Нон ридир цио ех' ио дица; е совраттутто
нон поиио ин риме (не спјевај).
     Тешко је разумјети како Златарић који је био и талијански пјесник није схватио смисао на ова два мјеста. Ваља да је у рукопису зло прочитао први пут (у другом је примјеру јамачно прочитао "парло" мј. "порло") а код поправљања није испоредио ове стихове с ориги­налом.
     Угодно је забиљежити да је Љубмир (год. 1580) најстарији пријевод Тассова Аминте, јер је француски, који се дослије држао најстаријим, штампан истом год. 1584, и тако се потврђује Кукуљевићева коњектура.
     Љубмира поклони Златарић Миху Матуфићу, и остави готово непромијењено писмо на њега пред млађијем пријеводом у издању год. 1597, премда Матуфић бијаше умро већ год. 1590.
     Послије Аминте лати се Златарић пријевода с грчкога језика, Софоклове Електре. Ово своје књижевно дјело (а и друга с ним на­штампана) поклони, као што сам казао, кнезу Јурју Зрињскому,
те обзиром на њега пише на наслову: „из веће тудијех језика у хрватски изложене", а у писму на нега: „Ставих се за тијем с једнаком пожудом учинит Хрваћку Гркињу Електру Софоклову", и
„од вриједнијех Латина али Грка који вам у ваш хрвацки језик говоре".
     У исто доба слободно преведе „Љубав и смрт Пирама и Тизбе" по Овидију (Метам., IV, 55—166).
     Прије и преко тога написа 28 пјесама пригодом смрти оца, дјеце, рођака и пријатеља, те их наштампа уједно с она три пријевода. Грехота је да се није код штампања овијех пјесама држао хронологичкога реда; јер бисмо друкчије могли дознали од прилике годину смрти за неколико познатијех људи.
     Ове пјесме као и Пирама поклони Цвијети Зузорићевој.
     Послије смрти Златарићеве остало је у рукопису 187 лиричкијех пје­сама што је сакупио негов син Михо, али не држећи се никаква реда, ни хронологичкога ни другога. Једино сачинавају неку по­
ворку пјесме 107—112 и можебити 113 у којима је ријеч о болести (од очију?) неке госпође (Цвијете?). Од овијех је пјесама велика већина (105) љубавнијех, а јамачно меду њима највеће их је спјевано Цвијети Зузорићевој. То се види и по самијем ријечима Златарића кад јој пише (у посланици којом поклања "Пирама", вид на стр. 144) да. ће „извести на свијетло не мао број пјесни које је у ње хвалу учинио". Дакако неколико између хих није Златарић о њој писао. Не можемо помислити да би на ову госпођу, којој се свак не само дивио него ју је и цијенио и поштовао, смјерали стихови:
Зач гласом и ћуди Сирена јес права. IV, 9.
К добру је прилична, сва блага, сва мила,
али су различна од тога пак дила. CXXIII, 7, 8;
и особито:
Свака вил гиздава само тијех сад мили,
кијех срећа неправа богаством надили. CI, 39, 40,
види и сву ову пјесму. Ако се и прва два мјеста могу схватити, као ријечи љубовника занесена од страсти, који мисли да има право тужити се на драгу своју, али је треће таково да Златарић није
могао писати ону пјесму мислећи на Цвијету. I не зна се, јели имао узрока писати о њој:
Мени се вил храни и моја има бит,
а други замани желе ју моћ виђит.
I за мном самиме уздише лијепа вил,
стирућ се ђа би ме примила у свој крил. XXII, 17—20.
Али без сумне о ној говори кад пјева:
Како ја прославит можем вик у пјесни
гиздави они цвит свом славом уресни? XXV, 1, 2.
Кроз врицлни ови црит свом славом уресни
не могн нег примит похвалу фе пјесни. LXXXII, 9, 10.
Ни мари за мисто гдје гиздав цвијет ниче
звјерење нечисто које кал обиче. LXXXV, 57, 58.
     Пјесме XXVI и XXVII могу бити писане кад он отиде у Падову; CXV кад се удаде Цвијета; XXIII кад она отиде из Дубровника.
     Да је управ био заљублен Доминко у Цвијету, лако је могло бити. Били су вршњаци, и ваља да су се могли видјети и познати у своје дјетињство и младо доба. Кажем само ваља да, јер су по
дубровачком обичају дјевојке у властеоскијем и пучкијем кућама имале мало више слободе него Туркиње у зенани. Или је пјеснику требало идеала за своје пјесме, па га је наравно нашао у оној
коју су пјевали сви други пјесници у оно доба, и млади и стари? На ово би се питане истом онда могло одговорити, кад би се знало у које је доба свака пјесма писана, и јели их свијех намјеравао
пјесник штампати.
     Од осталијех пјесама има их 13 философичкијех или моралнијех: XVII, XXIX, XXXVI, XXXIX, XL, XLIV, XLIX, ЛXВИИЛ LXXI, LXXV, LXXXIX, CV, CXXVII; религијознијех (управ молитава). 5: LIX, LX, LXXIV, CII, CXXVIII; посмртнијех и надгробнијех 8: XXXI, XXXV, XXXVIII, XЛИ— XLIII, ЛХ, LXX (ова је управ шалива пјесма); у похвалу Јеру (Соркочевићу) Клисовићу XCI; шаљиве су XXXII и LXIII (и LXX што сам бројио меду надгробнима); пјесма је XXXIII епистола на D. Рањину којом му препоручује неки свој посао; а у епистоларној су форми и неке друге: од љубавнијех XXV и CXXXVI, од философичкијех XXIX, XXXVII; XLIV, XLIX, CV, и двије шаливе.
     Показује благу ћуд Златарићеву што међу нима нема ниједне праве сатиричне пјесме.
     Зна се да је Златарић пјевао пјесме и у талијанском језику: тога ваља да није много било, јер га Баро Налешковић у талијан­ском сонету (стр. 167) моли да запјева и талијански и кори га што неће. Цријевић у биографији Цвијете Зузорићеве оставио нам је овај сонет што јој је писао Златарић:
   Qуелл' аурео Цреспо инанеллато црине,
qуеи дуо беи луми, ове тра ил бианцо е неро
Амор рисиеде е тиен ил гранд' имперо
ди тант' ахне леггиадре е пеллегрине,
 
   ми дипинге талор ин си дивине
темпре ил мио салдо е целато пенсиеро,
цхе ал циел ми сцорге пер дестро сентиеро
ал долце, царо е глори'осо фине.

   Qуинци огнор пити с' аванза ил гран десио;
цхе ин дирро есиглио ми дистругге ил цуоре
ваго ди риведер 1' амато соле?

цид лä, ове спленде, ин qуелла парте ин вио,
доглиоси гриди, е ил мио феро долоре
нарро; ма ил венто порта ле пароле;
 
и неколико редака из писма којијем је Златарић поклонио Цвијети издане Симонетинијех талијанскијех пјесама: „ . . . Ессендо дато а ме ил царицо д' елеггере уна персона, сотто ил цуи номе арцлитаменте потессеро цомпарире нел цоспетто. дегли уомини, е ди молте дегне, цхе ми си соно офферте, пер молте цагиони лио гиудицато вои дегниссима; ед инолтре, ессендо сопра ил цорсо умано дотата ди тутте qуелле онорате qуалитä цхе а вера гентилдонна си цонвенгоно, ми парева фарви торто, се ио нон ле ви дедицава. Таццио делла беллезза дел цорпо е ди qуелла делл' амнио, амбедуе рариссиме ед еццеллентиссиме, амбедуе да ме (цоме меритано) аммирате е соммаменте
риверите, ле qуали нон пуре нон Јханно парагоне ин Рагугиа миа долциссима патриа, ма хо ардименто ди дире ин тутта Италиа. Аггиунго," цхе ла бонтâ ди Дио ви ха сцелто е цонцедуто цоси дегно
цонсорте, ил цуи валоре нон си потреббе лодаре аббастанза да qуалсивоглиа фелициссимо сцритторе. Цоносцо пур бене и гран мерити востри, цоси волессе Иддио цх' ио потесси палесаргли ал мондо, перцх' ессо удиреббе, qуанто аванзате ди гран лунга тутти qуелли цхе ханно фама е гридо д; алта вирту е ди сингуларе беллезза".


Извор[уреди]

Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.XXVI-XXXИИ, Загреб, 1899


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 408 година.