Хранила је мајка синка јединога,
да ће си за старост помоћ нахранити.
Кад га ’е нахранила ’з мала великога,
тад ми га је синак мајки проговорил:
»Сад ћу, мајко, пројти доли в долњу земљу, 5
доли в долњу земљу за краљевум војскум
кади се пролива липа крв јуначка,
нимчка и угрска, највише хрватска.«
»»Нејди, синко, нејди, драго дите моје,
стара ти је мати, стара и боловна.«« 10
»Морам појти морам, мила мајко моја,
сад ми је лист дошал од самога краља.«
»»Кад ћу ти се, синко, назад надијати?««
»Ва нашем је врти једна жута врба,
када она врба сис грозјем уроди, 15
онда ми се, мајко, назад надијајте.«
»»Ах јој мени, синак, то нигдар не буде.««
Ишла ’е мајко гледат јутром и вечерком,
је ли врба грозје, је ли синак дошал:
нит је врба грозје, нит је синка домом. 20
