Хекуба (Ветрановић)/АТ ПРВИ

Извор: Викизворник
Хекуба
Писац: Мавро Ветрановић
АТ ПРВИ



АТ ПРВИ




СЈЕН ПОЛИДОРА:

Из страшне теј сјени, гди је тај вјечна ноћ,
   весеља гди јаох ни, гди плац сву има моћ,
из пакла, гди с муком не уфав милости
   душе — јаох — живу том вјечноме горкости,
гди смета огњен мрак, од плача теј стране 5
   на слатки дошао зрак свитлости сунчане,
свитлости, ка толи мила јес умрлием.
   на земљи, ка доли слатка је храна свим,
дошао дух, тужна сјен мртва Полидора
   јес, три дни' ки убјен туј лежи крај мора, 10
једихни син, штапак Хекубе краљице,
   разговор сам сладак у ње све тужице,
дошао приеку смрт да скажем свим на свит,
   која ме хотје стрт' младјахна прем у цвит;
кажем се вам сада, нека сте свједок ви 15
   од суза и јада, смрти ме и крви,
под сунцем умрлим зрцало нека јес
   и вјечни наук свим принуда моја чес,
тко годи милостив зачувши, море бит',
   му тужбу и мој гњев, хоће ми харан бит', 20
ставити тер буде у писма свитла тај
   ме тужбе прихуде, да је мој вјечни вај,
да живе тужба ма, да нигда јаох не мре,
да мојим сузама тко годи сузе отре,
покли смрт не у вриеме хотје ме узети, 25
да тужно ме име вик слове на свити.
I да вам све знат' јес, гди смо сад, мјесто овој,
прид ким је Керсонес, кићено поље тој,
перивој Трације, овди краљ зли влада,
Полинестор, ки је узмножан краљ сада,30
краљује тај људи, оружна с ким је влас,
јуначтва ких свуди високи слове глас,
краљ грабећ, краљ лаком, крвник без милости
потлаци злобом том евит моје младости.
Свједок ће вјечни бит' у вриеме свакоје 35
мјесто ово свим на свит од крви од моје.
Овди мој крвник слиеп очи ће жудити,
овди све у један хип злобе ће платити,
овди ће два браца за тудј грих смрт примит', '
два синка за зла оца прави ће овди умрит'. 40
Ма пöкле с милости сваки од вас горки јад
и плач ме младости сузами слиша сад,
будем вам ја казат' да ваша доброта
туј сврху буде знат' мојега живота.
Отац мој велики од Троје краљ сиони,45
источне стране ки у добре влада дни,
страшив се цести зле, умрле ка тира,
и љуцке ствари све на покон сатира,
и знајућ под неби да вјечно ништа ни,
тај њекад честит би, сад је од свих најтужни,50
у мисал упаде, да Троју и своје
високе теј зграде Грци кад не освоје,
од грађов обступи ер свака зла приете,
несрећа тај скупи у једно све штете,
малахн а из Троје тер мене он посла, 55
малахан да боје не гледам ни тај зла,
сахрањен да стоју далече од рати,
младе дни у гоју да будем трајати;
Полинеста злога у крило послан бих.
а краљества свога у љепши град од свих;60
желећи отац мој схранит' ме у миру,
прида ме јаох такој невјерну на виру,
живот мој крвнику с имањем придан би,
при злату велику вјеру и еас ки жаби;
и ако ме одправи сузама цако мој, 65
не с мањом љубави прими ме пријатељ свој;
Пријама узђање Полинес хваљаше,
прици Мм већ имање нег вјера могаше.
Ја бих син најмладји од синов Пријамових,
род дражи и сладји свим еаћком ода свих,70
када ме одправи и скровно цињаше
јак цако мој прави, који ме љубљаше,
велик дио блага и злата да мени
и камења драга, процјене кому ни,
нека крв свитла тај од краља Пријама 75
од друга на свит сај потребе не има,
и ако худа цес, с уредбом томе ка
згар влада од небес на земљи сва љуцка,
ктил би се обрнут' у расап од Троје
и у горк плач сврнут' блаженство све своје,80
синовом несрећним у тузи да је доћ'
и кћерцам тужним тим гди годи на помоћ,
Пријаму и ако би очи зла смрт покрил,
уточиште да би несрећној кући бил,
ние сумнит', и јес то, прем је мој цако мнил,85
од схране у мјесто да ме је поставил,
непријатељ, од Троје ки мире рваше,
деснице гди своје простриет' не могаше,
како све тога, ки оружја носити
не могах ни јаки бјех с киеме бој бити,90
у наше велике потрјебе опћене
од крви кад риеке тециеху црвене,
и наше чим војске на ногах стојаху
и ствари тројанске витешки брањаху
и огањ чим сиони не бјеше спражио 95
наш славни град они, ки је урес свиету био,
и до чим жив бјеше Ектор брат славни мој
и врх свих словиеше јуначтвом разум свој,
ови ми казаше краљ крвник љубав сву,
која се могаше у свому краљеству, 100
а ја млађ вјеровах, под крилом његовим
како син мирно спах, како син живљах шњим;
у гоју и такој у миру стојећи
проводјах живот мој, му младос гојећи
весељем, љубави и добром свакиеме 105
како гиљ гиздави пролитја у вриеме,
ки блазни тих витар а сунце крипи тој
а роса гоји згар на земљи гди плодној;
ну Ектор кад паде, ки бјеше круна свим,
и Троја и зграде падоше славне ш њим, 110
и докли врлога Пиро син Акила
уби оца мога и свитла и мила
у крви његова тај лица оцрни
и светих богова светилиште оцкврни,
тај пријатељ љубав, ку каза ми химбен вас, 115
обрну у горку немилос у тај час;
од цака љубав тај, која ине вараше,
створи се у горк вај, ер злато љубљаше,
грло ово приклати, да сваки дух трне,
десницу не крати, тој злато да згрне ; 120
и тако гиздави евит моје младости
животом растави без ниједне милости;
ктје крви мој оме од злата упити
туј жеђју, којоме крвник ће словити;
и да га не море убојством тко творит', 125
врже ме у море, свој злотвор мнећи скрит';
ну сиње море тој и сјемо и тамо
носећи тиело овој трети дан овамо
врже ме у ови крај, гди велик ни мали
од дразиех ние тај — јох — да мене пожали, 130
врх мене косице да скубе руками,
крваво ме лице да плаче сузами,
да ми гроб приправи и на мој руси влас
да вјенчац постави цвилећи у вас глас,
да чини плачем тим свак да ме жалује, 135
ћело вом поконим да ме пак дарује,
видив ме избјена, пун мора гди лежим
срјед жала студена, вуковом оброк злим.
I три ђни јесу да ја такој лежећи
несправно овуда мучим се ходећи 140
свитлости на овој, ку живот зове свит,
приђрагу а све тој за мајку му видит5;
и она при тужна три дни су ер додје
у ови крај сузна, а царство своје одје,
и добра свакоја у добро јур вриеме 145
уживал јес своја свием родом својиме,
а Грци охоли, ер веља њих сила
тој Троји одоли, ка је страх свим била,
не добро још сити теј крви оцл наших,
ком хоће поетити витезе славне њих, 150
Акиле немили жедан је крви том,
сву војску сад сили да не иде на свој дом
при нег се омасти крви Поликсене
његов гроб и части том свој дух спомене.
Говори он такој: о Грци гди је нам час ? 155
указав војсци свој страши ви свој образ;
хоће га тим смирит' и од ме сестрице
светилиште учинит' присвитле дјевице,
а хоће и сила уредбе згара тој
да смртна јаох стрила срдачее мине њој. 160
I такој тај сузна мајка ће видити
смрт сада притужна од своје двоје дјети,
над ким ће сузе трт', над ким ће смрт злу клет',
при реда ка хтје стрт' туј младос и узет'.
К мору ћу поћ' опет, ер ће доћ' на море 165
дјевојка вође узет', нека ме наћ' море,
у руке да бих доћ' мајке ме краљице
и приспјет' да бих моћ' на смрт ме сестрице.
Море бит' ови дан то ми да добра коб,
будем ја укопан сестрицом у један гроб, 170
једа се тиме вај утјеши вјечни мој
и плачна душа овај туј над је ки покој.
Ма ово старице мајке ме притужне,
њекада краљице, сад слуге и сужње,
ето гре од згора већ мртва нег жива 175
свиетлога шатора Агаменонова;
мисли ју зле море, одкле умрих ер свак дан
вас рањен прие зоре кажем се њој у сан ;
изишла ото је, поен се од ње скрит',
од сјени ер моје страшив се хоће умрит'. 180
Тко је тврд ками тај, ђа сузе јаох не тре,
у старост гди овај краљица сузна гре ?
0 мајко од тужних тужна си мајка и ти,
тужнија ода свих ке живу на свити,
да ли додје у стране, гди ћеш смрт мртва зват', 185
нелиекње тве ране гди ће вик плац вридјат',
животом притужним у робству гди ћеш бит'
зрцало тужно свим, ке туже на сај свит ?
тва слава висока гди се је станила,
од свега истока краљица ка с' била? 190
толико узвишену гледах те њекацла,
толико снижену гледам те јаох сада;
блажена блажене могаше учинит',
без ниједне сад сцјене гледа те сада свит;
. у робству ето сад сва ти је зла патит' 195
у старос твоју, кад починут' разлог би т';
тобом у весељу свиећаше царски двор,
сад у твом дресељу не имаш разговор.
Јеђа ки завиди од вишњих на мир твој
и одзгар навиђи тву славу и покој? 200
тере се не крати да твоје весеље
и славу обрати у горко дресеље,
и како врх иних зваше се честита,
   зрцало тужно свих да си сад од свита?