Грижула/Други чин

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Други чин
&#x25Ц4;   Први чин Трећи чин   &#x25БА;

Први призор[уреди]

КУПИДО и ПЛАКИР


КУПИДО (видјевши једну вил):

О Плако, синко мој, замчица гди ти је?
   Запни ми вил оној, на послу га није!
Ово је она вил ка толи не сцијени
   огњене моје стрил ни мој плам огњени:
сатри јој охолас, чин' да зна с горкости
   огњена што је влас љувене крипости.
Указат будем ја охолим свим вилам
   која је моћ моја и што је љувен плам.

ПЛАКО:

Малахни ћаћко мој, ма сиони, ово је
   приправан синак твој на службе на твоје;
нека је Плакиру с вилама бој бити,
   а ти стој у миру, ну ћеш сад видити,
усиона Љубави, срјед ове планине
   јесам ли твој прави син Плако али не.

Други призор[уреди]

МУДРОС и ДИЈАНА, затим ВИЛЕ


МУДРОС:

Госпође Дијана, причиста божице!

ДИЈАНА:

   Што зовеш, мâ знана Мудрости дивице?

МУДРОС:

Плако је срјед горе, ки носи мед и јад;
   чува' чисте дворе, ако игда, вило, сад!

ДИЈАНА:

Хвала ти, Мудрости, ка не спиш и толи
   врх тихе младости срце се тве боли! -
Устан'те, дивице, вијенце вит остав'те,
   узмите стрјелице, на бој се све справ'те!
Плако је у пољу, онога син који
   води на сву вољу, кад кога освоји.
Плако је химбен тач, не штеди никога,
   под небом носи мач, ким коље свакога;
у виду весеље, а носи у прсех
   тој горко дресеље, ким трује пака свијех.
тер се у њ варају и млади и стари,
   а ки га не знају, свих ласно привари.

ПРВА ВИЛА:

Божице госпоје, справне смо обслужит
   заповиједи твоје и с тиме сад бој бит
који мед у лицу, у срцу горки јад,
   који плач, тужицу задат нам носи сад.

ДРУГА ВИЛА:

Оружје друго, мним, хтил' би се него стрил
   за бој бити с тимим ки трије горске вил:
а тој је и ми сад да варками играмо,
   проћ јаду дамо јад, проћ химби химбу дамо.

ТРЕЋА ВИЛА:

Знам, славна божице, ер Плако вазда нам
   запина узице и он нас слиједи сам;
дај да му замчицу запнемо гди саде,
   једа под плочицу злочинац упаде.

ДИЈАНА:

Све добро велите! Такој да се чини,
   замчице справите најбрже, цкњет га нî.

Трећи призор[уреди]

ПЛАКИР (сам)


ПЛАКИР: Цвитје, разлико цвитје, и ви, травице зелене, вам придавам тврде узе од замчица које сам овди запео: чува'те их и скровено их држите! Ја ћу поћ на тврди стан Дијане божице, да спијам гдје су бијеле виле; прве видим, хоћу на њих ударити слаткоме ријечи. Оне, видећи ме самога, хтјеће на мене ударит, ер виле Плакира на саму ишту, а ја ћу прид њими утећ, - тријеба је лисичит! - оне се ће за мном тискнут, тјерат ме ће, тако их ћу довести на ступицу. Није га вазда стрјелами играт, - варками се је сада помоћ.

Четврти призор[уреди]

МУДРОС, ДИЈАНА и ВИЛЕ


МУДРОС: Божице Дијана, Мудрос не спи, тобом се брине, на твоје добро настоји. Плако је запео замчице, с варками гре. Није твојим вилам сада Плакира самога тјерат; одпри му се из двора, не да' сада виле надвор.

ДИЈАНА: Мудрости, хвала ти! Твоје неспање наше је схрањење. - Дивице, ни једна из двора да није изишла! Оставите сад лукове и стриле, старијем оружјем одзгора удрите на њега.

ПРВА ВИЛА: Да буде, славна божице! Сада ћеш видјети ваљамо ли у боју.

ДРУГА ВИЛА: Ово га, сестрице, из цвијетја, како лисица гди се вуче. Ходи наприједа: и лисица упаде у ступицу.

ТРЕЋА ВИЛА: Сестрице, без страха хрло удрите на њега свака с свога мјеста; не слушајте његове слатке ријечи, ни гледа'те његов весели поглед. Под оним медом јâд скровен стоји.

Пети призор[уреди]

ПЛАКИР и пријашње


ПЛАКО: Бијеле виле, драге виле! Поља пенгана разлицијем цвијетјем, ливаде урешене бијелијем џиљи, руменом ружом, гора одјевена зеленим лиском, студенци бистри, хладни, жубер тихијех славица; пролитје весело, горске виле, зову вас, и Плакир вас зове; изидите, бијеле виле, бријеме је кола водит, бријеме је од пјесни, бријеме је од слаткога мира, далеко од нас зли немир!

ТРЕЋА ВИЛА: Слатка ријечи, горки срцу, зли хиниче, далеко од нашега двора! Ово ти мир: прими ове јабуке.

(Овди га бију јабуками.)


ПЛАКИР: Нека, једа вам Плако плакијером плати.

Шести призор[уреди]

ГРИЖУЛА и ОМАКАЛА


ГРИЖУЛА: Тко је тамо? Тко је оно онамо? Чува' се зла! Боји су, замчице се запињу, овди се упада у зло! Кћерце, момице, дјевојко, обиди уоколо, да не упадеш у ступицу; овчице, да те вук не уије, из травице да ми те змија не печи.

ОМАКАЛА: Сјетна брижна, који је човјек оно? Гдје сам ја ово? Ружна се скитала: истом ме ће немани узет! Смијем ли напријед?

ГРИЖУЛА: Да ми те, моја кокошице, орлић не подбије одзгара; обиди!

ОМАКАЛА: Биједна Омакала ишла над пшеничан крух искат, а сјетна од госпође утекла! Гдје сам ја ово дошла? Боље бијаше и злу госпођу поднијет нег се овдје по пустињи тућ; мекша бијеше ње охшубра, која ми како смокву главу бијеше учинила, нег ове љути по којих биједна дерем ноге.

ГРИЖУЛА: Овчице, вук ми те уједе! Приди овамо.

ОМАКАЛА: Брижна, старче, ружна ја не ходила! Тко си ти? Једа си пустињак?

ГРИЖУЛА: Пустињак сам; утекох у пустињу од зле годишнице.

ОМАКАЛА: А ја утекох у пустињу од зле госпође. Брижан, да тко ти куха овди? Како ли сам стојиш?

ГРИЖУЛА: Ти си утекла од зле госпође и у пустињу си дошла - госпар од службенице, дјевојка од госпође утекли од зла живота и у пустињи се станили. Добро чујем што прије не чух: у пустињу си дошла!

ОМАКАЛА: У пустињу сам дошла, утекши од зле госпође.

ГРИЖУЛА: Како ти је име?

ОМАКАЛА: Омакала ми је име.

ГРИЖУЛА: А мени је Грижула Омакао име. Омакао Омакали може науздано ријет: моја Омакалице, кажи ми, сповјеђ ми како си од госпође утекла, а ја ћу теби сповидјет зашто сам од моје годуље утекао. Утекао сам, ма ме су, кћерце, виле узеле.

ОМАКАЛА: Мој старче Омакао, мени не може гора успомена бит нег зао живот који ми госпођа задаваше. С тугом ти ћу, несрјећна, сповидјет, ма т' нећу стоти дио казат од туга којијех сам ш њом имала. Јаохи, ружна Омакала, послала би ме и рекла би: "Омакала, пођи у Ђура црјевјара, је ли обијелио оне црјевје", које се, ружна, бијеле сваки дан, и "је ли охшубре сашио, је ли пантуфе на бнетачку свршио" - ну броји колико посала - "и пођи на Подмирје у оне", - и име јој сам заборавила - "и да т' у шкатулици да бијелога, црљенога, у гостарици водице, у крпици њекијех губа - паметуј! Пођи за ригулет, пођи за спик и сврати се у Сенталије на Гариште и понеси јој тартаре што ми су с пира послали". Тако ја небога и забуди: занеси тартару у Шиле црјевјара. Шиле ме гледа: "Тко је послао?" - "Госпођа је послала". Сврати се у Џан Фиџина и купи главичатијех игала. Донеси ја велицијех игала; враћам се дома. Зла дошла! "Госпо", велим "црјевјар је захвалио"; а она мени: "На чем, брижна?" - "На тартари." - "На којој тартари?! Гдје си понијела, ружна вазда?" - "У црјевјара, како ми си рекла." - "Није! У Сенталије! Брижна пошла и сјетна вазда! Чека'! У Шиле!" А око моје брижне главе цокула игра! Иступила је, душом мојом, толико цокула мечући ми главу; а ја, небога, не могу толико паметоват. А ујутро дозове ме, руковет главичатијех игала држећи у руци: прибод' овди, прибод' онди, да ми се моз смете толико прибадајући; а кад што зло учиним, - а нигда јој нијесам права, - ономе меком руком љусне нос, тако ми се сви свићнаци обрну уоколо.

ГРИЖУЛА: Ти си, Омакалице моја, марторижана била од твоје госпође ка је сва у розицах и у водици русатој, а ја сам туговао с годуљом која не дадијеше ми се ни с сусједом разговорит. А кад бих надвор пошао, тако би ме и полила јухом мјештре водице русате: "А купи купусца, а купи ларда; не куп' говеђа меса; куп' морача, куп' лука, куп' воња, куп' конаваоскијех лоћика", - куп ово, куп' оно, куп' третје, куп' десето! Вргох се тобоцем, утекох у пустињу, да одахнем, да респирам; али, Омакалице моја, с туге у тугу упадох - виле ме узеше!

ОМАКАЛА: Сјетан се стар узео! Тко да тебе узме?! Нијесам ти доповидјела десети дио.

ГРИЖУЛА: Богме ни ја теби стоти дио!

ОМАКАЛА: А тужна, кад јој уломих њеко гвоздјице, јаохи ве мени! А прије 'о' бијех од цкла разбила друго, чијем њеке чичке око главе чича: биједна Омакала, која марторија поднијех! Ако ја нијесам тужна све гријехе уза њу платила, тад се веће не излази из пургаторија! А, биједна, ујутро толико корета сапина, тракâ, трачићâ, душом мојом, толико литâр конаца у те траке иде: сапни приметак, сапни опет корет ветхи, који је још у мајке носила. Тој да је лакше, мој ремета, који плетеш решета?

ГРИЖУЛА: Ох, ох, моја јаребичице, плетем у памет од чуднијех твојијех бесједа заплетанцу коју не би заплетало одплео. Ход' напријед; од корета ми ту сповјеђ, ер ти ћу ја од гуња моје годишнице сповидјет.

ОМАКАЛА: Ер, мој Омакало, носе наше госпође, најлише кад иду у цркву али на пир, брјеме свите на себи које једва би јаки бастах понио: приметак, корет ветхи, кожух али т' корет од толико лаката, пак сукњу која је дваести и осам лаката широка, - колико т' утеза ја ти најбоље знам која ју ујутро и побјед вадим из кофана, а метлицом се, кад се иде надвор, чета, чета. А кад се је све учинило, госпар вика: "Ослицо, магарицо, кад се ће на комарду поћ?" Дођи ја с комарде на бријеме од обједа, пристави - госпођа се с мисе враћа: одпни госпођу, а не имај кад спјенит; свуци госпођу, а лонац кипи; да' госпођи кошуљу, да се промијени, а лонац искипје. Господар иде на објед, а месо ни узаврјело. Господар вика: "Купи вина, направ' трпезу, дај дјеци јести прије тога, и пођ' донес' воде из густијерне" - све уједно! А госпа ме се меће цокулом: "Ослицо, што су толике бесједе с господаром и распреданце?" А ја, небога грјешница Божија, велим: за моје сам гријехе дошла у пургаторијо! Блаженици се припоручујем, коруницу говорим, а идем по вино. А зле чести око мене се врте а веле ми: "Кад ћеш коленде узет? Кад ћеш по оно доћ? Удат се је добра ствар". А они прави: "Нути ти бухе на врату. Што боса идеш?" А ја небога од толицијех чуда мислим како нијесам из памети изишла. Учиних завјет, учиних сењао на себи, - утекох, пођох у пустињу; ма биједна не знам куд ћу, ни што ћу, ни гдје сам ово.

ГРИЖУЛА: Дјевојчице млада, момице, чудим се небога како си жива! Ма покли си дошла у пустињу и на мене се намјерила, ти си добра дошла, и добро си дошла. Ја пустињак, ти пуштеница, добро ћемо стат; срјећна си, ер се си на мене намјерила. Овди су, момице моја, боји велици, замчице, виле играју, виле узимљу; мене су, моја смоквице мека, узеле. У тузи сам, уздишем, цвилим; ма ћеш ти мој гарофалак, ружица, мој разговорак бит у пустињи.

ОМАКАЛА: Сјетна, мене је страх овди с тобом стат.

ГРИЖУЛА: Ако пођеш, већи ће те страх бити.

ОМАКАЛА: Овди ћу сјести.

ГРИЖУЛА: Ако виле изиду, пазмаћеш; ако ли их чујеш зачинат, страх те ће бит; а у ово их доба чујем пјети. Ако уљезеш к мени унутра, ја ћу теби досповидјет марторија које сам патио с кундурицом годишницом.

ОМАКАЛА: Сјетан, каква ти је кућа? Спилица је, душом мојом!

ГРИЖУЛА: Слободно уљези; у пустињи је, и одвећ је ови лијеп стан.

ОМАКАЛА: Ух, смијем ли?

ГРИЖУЛА: Уљези, кошутице, да ми те орлак не уграби; ти добра дошла! Како да је моја вила дошла, тако ти се сам обеселио.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 453 године.