Ах, немој толи стат немиран одвеће,
што те сад рве рат од худе несреће,
и мисли веселих не губи, гди од свуд
ненавис људи злих здаје ти жесток труд.
Свему ће сврха доћ; промјену све има: 5
сад је дан, а сад ноћ, сад лито, сад зима.
Врте се небеса и с њима наша чес,
тер многа чудеса видит нам дано јес.
Опет ће у кратко (вјеруј ми) с тобом бит
уфање тве слатко и моћ се ћ блажен рит. 10
Зач како радости слиједи плач с тиигами,
тад ни свеђ жалости не могу стат с нами.
Још теби савише дворит ће вас вик свој
ки те се порише не хајућ за цвил твој.
Јер имаш заисто по овој бит тузи 15
јак злато причисто које плам искуси.
Извор
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.182, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
