Како ја прославит можем вик у пјесни
гиздави они цвит свом славом уресни
од кога липота и мирис честити
овога живота може се рај рити?
Јер спиват управ чâс и хвале његове,5
ни вриједан јасни глас, Мантуа ким слове,
а нег мој ки мукал вазда би одвеће,
а сад је замукал цијећ худе несреће.
Јер да знаш, невоље ку чине рат мени,
и ки ме сад коље непокој пакљени, 10
рекал би просузив: „Чудим се како мож',
Златарићу, бит жив, трпећ ту зала множ."
I сам се чудим тој, ну поглед сунчани
драге вил' живот мој од смрти мним брани.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига XXI, Дјела Доминика Златарића, стр.180, Загреб, 1899
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Златарић, умро 1613, пре 411 година.
