Горчи је живот мој, ох, винче бисерни,
неголи бил'је тој и налип чемерни,
цвилећи љувено, смишљаје сваки час
тве личце румено од кога слове глас.
Свак има разговор гди твоја љепос сја, 5
и минут кроз твој двор свак море, него ја
не смим те видити; дану сам сâм узрок,
да т' за ме слидити не буде ки прирок.
Ар смишљам кад прије све бијеше рич твоја:
"Бога дил, да ти је придана чâс моја." 10
Такођер ја прављах: "Нека сам, вило, твој!"
тер живот постављах у руке твоје мој.
Почтен'је тве не би придано мени ман,
а не знам да теби јесам ли ја придан.
Нека т' се још придам, чин' да се не згубим, 15
чим те се нагледам и личца наљубим.
Ово ки обита име тве прославит,
кому ти да свита да га нећ оставит.