Гласом ја дан и ноћ призивам крјепости,
јер славит са сву моћ рад бих тве љепости.
Рају сја даница од звизда најсвитља;
такој цтиш, Аница, међ вилам свих липља.
Аквиле крјепости нитко нас не има, 5
тер се тве љепости позират не прима;
цић ако тко гледа весели твој образ,
створи се од леда тер копни како мраз.
Јер сјаје проминеш и куд се ти озриш,
свитлостју просинеш тер сунцем сва гориш. 10
Од раја дар имаш да т' личца зором зре;
љепос вил вазимаш ка годи с тобом гре.
Зато је свак весел, образ твој видећи,
зато је свак дресел, срцем га слидећи;
ар си драг видити, мој венче гиздави, 15
ну је труд живити у жељах љубави.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр. , Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
