Глас

Извор: Викизворник
Глас
Писац: Џоно (Јуније) Палмотић




ГЛАС:

   Ја сам вриједни глас честити,
кога моћи крепос ставна
не да лежат у забити
славнијех луди дјела славна.
   Ето к теби, Дубровниче, 5
водим свијетле царе и бане,
и краљеве, ким се диче
све словинске ове стране,
   да на дјела и ти вриједна
будеш дигнут мисо твоју, 10
знајућ, да је крепос једна,
ка добива ствар свакоју.
   Ови уресом славе своје,
у мом двору ка је велика,
стећ неумрлу час достоје 15
врху инијех свијех бојника,
   ер њихова крепос многа
и замјерна под небеси
од језика словинскога
све колике земље уреси. 20
   Лијепе дружбе, вриједна броја
кијем се ова кола славе,
трескови су ово од боја,
од крепости звијезде праве.
   Ви дворкиње моје драге, 25
име од Хвала ке носите,
бојнијех људи ....
вјечном пјесним прославите.

ХВАЛА 1:

   Тве честите заповиједи
обслужити све смо справне; 30
праведно је да свеђ слиједи
вјечна слава људи славне.
   Они, у бојној кога слици
сја витештвом образ ведри,
тријес му гори у десници, 35
стоји му бритки мач на бедри,
   Лесандро је, цар велики,
придобитник свега свита;
би му узрок, да је толики,
крепос, ка је вјековита. 40

ХВАЛА 4:

   Оно је Филип заједно сином,
ки добитје ...
или срећом ил' с хитрином,
само да се придобива.
   Није њему свјетља слава, 45
што Лесандра сина роди,
нег да је чесар свијех држава,
ке свијетећи сунце обходи.
   Гледајте уза њ Пира краља,
гди још каже, да лежећи 50
миран роднијех сред земаља
човјек не може славе стећи.
   Он крепостим бојне руке
римске војске доби силу,
многе тијерећ славне одлуке, 55
за не лежат у тамнилу.
  
ГЛАС:

   Краља Пира и Филипа
тко да од знанијех не зна људи?
Лесандрова дјела липа
свјетла од сунца сјају свуди. 60
   Ну не само сами јем њима
словинска се земља хвали;
каж'те ње род, царе од Рима,
ки су вас тај свијет владали.

ХВАЛА 3:

   Они чесар стаса охола, 65
ки се у царској дружби гизда,
како мјесец посред кола
изабранијех свијетлијех звизда,
   Диоклецијан цар је знани,
познан игди сунце грије, 70
у словинској родјен страни,
сред храбрене Далмације.
   Час његова против злоби
не таком се славом тврди,
што с јунаштвом круну доби, 75
колик што ју пак погрди.
  
ХВАЛА 4:

   Јустинијан оно је ш њиме,
мудри и знани чесар они,
ки неумрло стече име,
ер њим живу сви закони. 80
   О Јустине, твоје части
сунце вику не запада,
и ти ужива царске власти
сред свијетлога Цариграда.
   Сред овега много скупа 85
словинске је цара од крви,
али зраке њих заступа
свјетлос онијех, ки су први.
   Доста је видјет кигод дио
бистријем оком свијести знане: 90
цар Максимин, цар Децио,
словинске су пород стране.
   Куд оходим Проба и Кара,
кијех над сунцем свјетлос свијети,
и осталијех много цара, 95
који неће вику умријети?
   Тко да зброји неизбројни
род краљева пунијех хвале,
ки владаше народ бојни,
Славе, Готе, и Вандале? 100
   Кијех храбрене за све слике
у мноштву су покривене,
праведно је да њих дике
бесједом су похвалене.
   Хварски Дмитар час подпуну 105
с изабранијех доби дјела,
и краљевску нему круну
Рим постави врху чела,
   Врлијех Гота краљ Тотила
неумрлом части сива, 110
кога избрана бојна дила
још Рим славни спомењива.

ХВАЛА 5:

   Гелимире, куди остаје
срца твога величина,
ки придобит рече, да је 115
слава од свијета све таштина?
   Човјеку је урес већи
и час већа на сем свити,
не изгубит се у несрећи,
нег с оружјем придобити. 120
   Свијетло сунце свете вире
Шестопелек први грли;
твој свет живот, Владимире,
добротом је неумрли.
   Краљ Доброслав вјечне вијенце 125
с Крешимиром славнијем стјече,
Чим тре један, други сијече
хитре Грке, бојне Нијемце.
   Сви би ови свијетли дости
над сунчанијем зраком сјали, 130
да су у доба све имали,
ко ће хвалит њих крепости.

ХВАЛА 6:

   Три брата она племенита,
кијех час свак час лети више,
три народа славна од свита 135
својим именом уресише.
   Чех насели својим јунаци
Боемију, земљу нову,
од Леха су сви Пољаци,
од Руса се Руси зову. 140
   Племенити Павлимире,
кад да твоја час уступи,
ки распршану у ове мире
из дубрава чељад скупи?
   Успомена твога имена 145
неумрлијем се зидом слави,
врх овезијех оштријех стијена,
ке се од прије зваху Лави.

ХВАЛА 1:

   Иста је нарав јоште њима,
засве ер се име тој промијени, 150
бојнијем зградам и тврдима
чијем се у вјечној висе сцијени.

ХВАЛА 2:
 
   Тко да славнијех витезова
вриједне главе вику зброји,
кијем словинска земља ова 155
неумрлу час достоји?
    Свуд цар Стјепан свијето сива,
и у слави се вик не стара,
чим с јунаштвом придобива
круну од славе, име од цара. 160
   Ђурађ деспот знањем слове,
кнез је Лазар над свијем први,
кî словинске витезове
супроћ турској нука крви.
   Сандањ Хранић к небу узлази 165
кроз рвања сва крепосна,
многе војске чим порази,
кијем схарана бјеше Босна.
   Он свуд дјелом храбрениме
сива у дружби сеј господе, 170
ер Дубровник да му име
великога војеводе.
   Вјечну славу смионством стјече
Петар витез изабрани,
чим затјеран цио дуб сијече, 175
велећ: довле о Рашани!
   Словио би позне вике
и Хрвоје бан од Спљета,
да му није бојне дике
потамнила груба освета. 180
  
ГЛАС:

   Доста сте их сповидјеле;
сада каж'те крепос многу
онијех људи славнијех веле,
кî се очима видјет могу.

ХВАЛА 3:

   Они је јунак чина плаха 185
Кобиловић Милош вриједни,
кога одлуци подат страха
не могоше труди ниједни.
   За указат он Лазару,
час и вјера кô се љуби, 190
живот узе турском цару
племенитој у погуби.
   Нути Ђурђа Скендербега,
ки њекада мало мари
мјесечнога силу стијега, 195
кијем се дичу турски чари;
   паче њему он указа,
да се у сабљи моћ не држи
јуначкога од пораза,
нег у руци, кâ ју држи. 200

ХВАЛА 4:

   Славни Јанко војевода,
твê се славе свуд простиру,
вас на оружје чим се пода,
за бранити свету виру.
   Син Матијаш с тобом заједно, 205
краљ угрски, од дјетета
кроз чињење бојно и вриједно
славан лети прико свијета
   Колик крати воде чисте,
кијем ромони Дунај рика, 210
црном крви замутисте
исјеченијех невјерника!
   Краљ Лудовик сву до вика
придобитну каже славу,
да не може сила прика 215
придобити крепос праву.
   Краљ Сишмундо свуди слови,
ки бој бијућ с турскијем царом
разбијен дође у град ови,
тер га уреси лијепијем даром. 220

ХВАЛА 5:

   Ко Секула сестричића
да забуде име славно,
и Михајла Свилојевића
на све труде срце справно?
   Вук је деспот заједно ш њима, 225
својијем јунаштвом неумрли,
вриједнијем дјелим и бојнима
чим на славу вјечну хрли.
   Свак Шишмунда зна Батора
и Михајла војеводу, 230
ки словијаше вриједно скора
над храбрену сву господу.
   А како би срећни били,
кô почеше да су пака
таком сврхом довршили; 235
сврхом хвали ствар се свака.

ХВАЛА 6:

   Не цијените, лијепе виле,
да у народу славну овему
још се нијесу находиле
и бојнице вриједне у свему. 240
   Амазоне племените
од овијех су страна свијета,
међу којијем свијетле свите
вриједне друге Висна и Тета;
   Висна од војске владалица 245
господством се још подноси,
вриједна Тета ње дружица
стијег у руци бојни носи.
   Краљица је ш њим Теука,
кâ крајине ове влада; 250
од римскога силе пука
ништа се она не припада.
   Куд крепости тве избране
вјерни језик мој ободи,
мачеднска о Цинане, 255
кâ храбрене војске води.
   Приброј звијезде од небеса,
кô словинске бројит жели
витезове пуне уреса,
кî су диком свом словјели. 260
   Вјечне славе кô је жедан,
изгледај се у њих дјела;
с трудом стјече човјек вриједан
славну круну око чела.
 
КОР БОЈНИКА:

   Ми смо дружба племенита, 265
плод словинске лијепе стране,
прико свега славни свита
кроз крепости наше избране,
   Нам су од славе узрок биле
бистра памет, бојна рука, 270
ведра помоћ среће миле,
вриједно срце, крепка одлука,
   а над све ино глас неумрли,
кî човјека вриједна чини,
да храбреном мисли хрли, 275
гди није стана ноћној тмини.
   Кроз јуначко бојно рвање
ми слиједимо крепос праву,
а крепосно дјеловање
нами доније вјечну славу. 280
   Ведром круном глас примили
свијетле части нас надари;
колици су од нас били
ведри краљи, свијетли цари!

БОЈНИК 1:

   Ер се крепос наша указа 285
у оружју од свијех јача,
не хајућ се од пораза
оштријех сабаљ, силнијех мача.
   Ниједне од силе, ниједне од власти
не имасмо вику страха, 290
ни нас може вик припасти
ташта срећа, ни смрт плаха;
   ер ко вјечну жели дику,
час неумрлу ко год љуби,
не изгуби срца вику 295
у највећој у погуби.

БОЈНИК 2:

   Ми, заистину славу стећи,
не штедјесмо наше крви,
крепци у боју, знани у смећи,
на све труде вазда први. 300
   Тим се право дичи и реси
нам словинска земља родна,
кâ би с нами под небеси
мирна, славна и слободна.
   Сад ју плешу лави и змије 305
отровнога пуни иједа,
и човјека у њој није,
да се у крепос нашу изгледа,
   Ови само град слободан,
гди робују сви остали, 310
драг краљевим, небу угодан,
слободом се вјечном хвали;
   коју ко год цкврнит хоће
силнијем пријетњам хитре свијести,
најпослије сред свê злоће 315
сам ће себе љуто смести,
   ер слободна срца обиру
чинит, трпјет трудна дила
за град родни и за виру,
кâ је свакому драга и мила. 320

БОЈНИК 3:
 
   Цијећ крепости добра опћена,
и за вику не умрити,
бојна дјела и храбрена
слиједе људи племенити.
   Ну неумрло добит име 325
човјек не може, ки не труди;
слава с трудом храбрениме,
а труд с славом греде свуди.
   Ко год хоће да под неби
плеше тмину од забитја, 330
на стрмо се пеńат тријеби,
не лежати посред цвитја.



Рукописи[уреди]

  • Бисерница, рукопис библиотеке академије бр. 18
  • Бисерница, издање M. Бана у алманаху „Дубровник", Загреб 1851. стр. 44—57.
  • Злата Бојовић: Џоно Палмотић Избор из дела, Просвета, Београд, 462-471


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоно (Јуније) Палмотић, умро 1657, пре 367 година.