Гиздава ника вил рајскога уреса

Извор: Викизворник
Гиздава ника вил рајскога уреса
Писац: Марин Држић


Гиздава ника вил рајскога уреса



Гиздава ника вил рајскога уреса,
   ка носи образ бил јак анђел с небеса,
липотом завеза притужни живот мој,
   којо(м) ме, јаох, стеза, да сам роб у вик њој;
а љубав хоће тој, ка у њој има моћ,
   ка чини, срце овој да тужи дан и ноћ,
да, вајмех, није моћ слободу уфати
   нег сужан, или хоћ или нећ, стојати,
нег сузе лијевати теј грозне низ образ
   и свак час, јаох, звати глуху смрт на мој глас;
дочиме која влас од вишње свитлости
   згар затре злу облас худе немилости,
ка у тој липости, ка сунцу одсива,
   мојојзи младости уфан'је сакрива;
тер се, јаох, снебива ме срце, немилос
   гди у њој добива доброту и липос.
Тим цвили ма младос и јави у сни,
   прид том вил ер милос уфати мени ни;
цић тога тко не мни, да могу не тужит
   болестан и све дни грозни плач не дружит?
Уздаше тужни мој, покли се справи сад,
   да свијету непокој навијестиш и горк јад,
кроза ки тач вене младости моје цвит,
   пожалит а мене ни тко би на сај свит,
прид с прва к онојзи најлипшој од вила,
   у личцу којојзи љувена 'е сва сила,
срце ка погледом рани ми, тер ја тим
   стварам се сад ледом сад огњем горуштим.
Реци јој: госпоје, госпоје од свих вил,
   приклон уши твоје, да чујеш грозни цвил,
да чујеш тужан глас, ки зове дан и ноћ,
   усиона твоја влас да тужну да помоћ;
најверни ода све гиздаве младости
   мре рањен, јаох, од тве анђелске липости;
срдачце омехчај, драгога помили,
   не чини, смртни вај да га већ тач цвили;
твојом га љубави обесел госпоје,
   нека те вик слави, нека те вик поје.
Ако би образ тја за нечут однила,
   тужан глас јак змија да је вик немила,
уздаше тужни мој, к мени се не врни,
   ма хрло ступај твој камо хоћ обрни;
жељахно припијевај, куд годи будеш прит,
   љувени плач и вај, који ме чини мрит.




Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.